ZAPISI IZ PARIZA: Rođenje na eks

KAD su mi se ono rađala deca, pozvao sam, kao što je red, društvo da to iste večeri proslavimo kako dolikuje. Prvi komšija, Francuz, koji je banuo pošto sam sa trojicom zemljaka, s drugog kraja grada, već dobro "pokvasio" prinovu, onoliko se isprepadao kada sam mu otvorio vrata u iscepanoj majici. Pomislio je da je, ne daj bože, došlo do tuče oko očinstva i tutnuo mi od srca flašu dobrog vina na poklon.

Onda je došao prijatelj iz Nigerije, s kojim nedeljom igram mali fudbal. Doneo mi je u dve plastične bočice vodu i palmino ulje, zatim orah od kole i nešto soli i bibera umotane u šarenu salvetu, da bi beba izbegavala neprijatelje, živela dugo, imala lak život, vek prošaran uzbudljivim događajima i srećom, a onda nazdravio s nama.

Kolega Italijan, koji je stigao za njim, pitao me je da li sam lično presekao pupčanu vrpcu i koje ću drvo da zasadim povodom rođenja. Njegova supruga, koju je pre dve godine upoznao tokom letovanja na Baliju, ispravila ga je, zahtevajući da na istom mestu, recimo u parku, umesto drveta, u zemlju ukopamo kokosov orah sa onom pupčanom vrcom unutra, za koju se, jel' te, pretpostavlja da sam je poneo da bi bebu štitila od zlih sila. I ona je drmnula jednu.

Komšiji Francuzu ni posle dve čaše nisam uspevao da objasnim tačnu poentu iscepane košulje, ali ni to šta je urok i zašto još nisam nabavio krevetac, kada je to i po zakonu obavezno. Zbog čega, uopšte, nisam sačekao izlazak supruge iz bolnice da zajedno proslavimo rođenje našeg deteta? I ko je, uostalom, danas bio pored nje, dok se porađala? Zamene beba se događaju. S blagom nevericom je digao čašu još jednom.

Kućni prijatelji iz Provanse, koje smo upoznali pred jednim monohromnim eksponatom na festivalu fotografije u Eksu, doneli su korpicu sa pet poklona: jajetom, hlebom, medom, solju i šibicom, da progenitura bude ispunjena materijalnim i duhovnim bogatstvom, slatka, zdrava i uspravna. Iako su iz Eksa u Provansi, nije im bilo baš najjasnije zašto prvu čašu moraju da ispiju na eks, a ne polako, natenane, kako im više prija. Raspitivali su se, usput, jesam li siguran da je rakija iz flaše bez etikete sasvim ispravna i želeli da znaju koliko je pouzdano to što je prethodno dvadeset godina odležala pod zemljom. Pustio sam ih da se u to lično uvere.

Par iz Španije, s kojim smo se sprijateljili na izložbi još prvih dana po dolasku, zagledao je po stolu i oko njega, neće li pronaći dražeje od badema i šećera, koje simbolišu gorčinu i sladunjavost, svu muku i radost koje čekaju onog što je na pozornicu ludog sveta tek stupio. Našli su samo zlatiborski pršut i "mučenicu" iz Ivanjice.

Drugar, slovenska duša, s kojim rado odlazim na džez, doneo mi je šampanjac i našarano jaje, baš kao za Uskrs, usred pariske zime. On ništa nije pitao u vezi sa alkoholom.

Kako je vreme prolazilo, moj dobri komšija je sve manje bio sumnjičav. A onda smo se svi zapili do duboko u noć.