SVE je gledanija serija "Senke nad Balkanom", dvadesete godine prošlog veka, mnoštvo likova, Kozaci, Makedonci, Srbi, Hrvati..., provejavaju mnoge političke i istorijske teme, scene nasilja, ubistava, seksa, dilovanje i obilno konzumiranje opijata, mešaju su fikcije i stvarni događaji...mašta gledalaca se rasplamsava od epizode do epizode. Očekuje se razrešenja priče o "ludom princu" Đorđu Karađorđeviću. Šta je on radio u Jatagan mali, da li da agituje protiv brata, kralja Aleksandra, koji mu je preoteo presto ili je tamo svraćao u potrazi za "zabranjenom ljubavi".

I tu, u Jatagan mali, ukrštaju se razni životni putevi, prepliću se sudbine prostitutke Mare i nesuđenog kralja. Da li je princ otac Marinog deteta...

A šta se zapravo dešavalo u stvarnom životu? Zaboravljeni princ Đorđe zvanično nije imao potomke. Ni bračne ni vanbračne. Da li je baš bilo tako...

VALjDA od kad je sveta, ili bolje rečeno, od kad su se pojedinci izdvojili kao vladari, o njima su kružile razne priče i ogovaranja. Dvorskim intrigama i spletkama narod se vekovima naslađivao, te je verovatno tako nastala ona i narodna poslovica "zaklela se zemlja raju", ili bajka "U cara Trajana kozje uši". Ta čovekova karakteristika naročito je našla pogodno tlo kod nas Srba. U novije doba, poslednjih vek-dva, pričalo se sve i svašta, od Karađorđa do aktuelnih istaknutih političara - niko nije bio pošteđen. Ni Obrenovići (o njihovim aferama moglo bi da se i nekoliko knjiga napiše), pa čak ni veliki sin naroda i narodnosti drug Josip Broz (ljubavne veze sa jednom operskom pevačicom i sestrama maserkama).

Naravno, ni Karađorđevi naslednici nisu bili izuzeti. Za kralja Aleksandra Karađorđevića se pričalo da je sazidao vilu jednoj lepotici u Lisičijem potoku, odmah ispod Belog dvora, da bi mu bila "pri ruci". Beogradskom čaršijom brujala je priča o strasnoj ljubavnoj vezi kraljice Marije i jednog ađutanta Slovenca.

Tako Miloš Crnjanski beleži u "Embahadama" da bi neki srpski ministri i diplomate za ono što su pričali o kraljici dobili nož u stomak od uvređenog sina "da je bila majka nekog nosača, a ne kralja".

VRATIMO se prvobitnom prestolonasledniku, koji je pod pritiskom političara morao da ustupi presto mlađem bratu. Naime, posle smrti Kralja Petra I prvo mu je zabranjen ulaz u dvor 1922. godine, a posle montiranih lekarskih izveštaja o njegovoj neuračunljivosti bio je izolovan na Belju (1925/26), a potom u specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici kod Niša.

O nesrećnom princu se govorilo da ga žene uopšte ne interesuju, pa se čak tvrdilo da se njegov otac, kralj Petar, u očajanju žalio političaru Ljubi Jovanoviću Patku kako mu čuveni profesor Mihajlo Petrović, Mika Alas, "pečati sina odpozadi". Te priče o Đorđu će demantovati njegova supruga Radmila, kršna Crnogorka iz Njeguša iz bratstva Radonjića, opaskama da ako te neverne Tome hoće da se uvere šta je njen muž, neka pošalju svoje žene ili ćerke kod njega.


PROVERA Kralj Aleksandar iz mlađih dana, KARAĐORĐEVIĆEVA Jelena Juženidi, ćerka kralja Aleksandra

I jedan ozbiljan istoričar i istraživač, dr Branislav Gligorijević, koji je godinama radio na trotomnoj monografiji "Kralj Aleksandar Karađorđević", naišao je na neke dokaze koji govore da je najstariji sin kralj Petra I ipak imao vanbračnu ćerku i da je ona začeta u prvim godinama njegovog boravka u "ludnici" u Gornjoj Toponici. Gligorijević o tome piše:

"Prema prilozima za utvrđivanje identiteta Eve (Mileve) Almaši-Ilić, rođene 1928. godine u Senti, koje mi je dao da pregledam Đorđe Mitrović, kustos Muzeja Srbije, ona bi mogla biti vanbračna kći princa Đorđa. Njena majka Katarina Šarkanji u vreme začeća nalazila se na radu u Toponici, gde je Đorđe tada bio na lečenju. Međutim, ni majka, ni Đorđe, koji je posećivao posle rata, nisu otkrili ko je njen otac, a Eva je to saznala posle njihove smrti, otkrivanjem nekih dokumenata, i na osnovu njih je polagala pravo i tražila da se utvrdi da je njen otac Đorđe Karađorđević."

KAO da se sudbina poigrala sa braćom Đorđem i Aleksandrom. Osam godina pre Milevinog rođenja, poslednjeg dana 1920. u jednoj od odaja američkog konzulata, rođena je jedna devojčica koju su nazvali Jelena. Bila je to ćerka regenta Aleksandra Karađorđevića, budućeg kralja Jugoslavije, i francuske lekarke Šarlot Kotijar. Na krštenju je dobila ime Zorka, po Aleksandrovoj majci, ćerki crnogorskog kralja Nikole.

Aleksandar i Jelenina majka upoznali su se uoči Prvog svetskog rata u Parizu. Šarlot Kotijar je bila iz Bretanje i, zbog porodične tradicije, pošto su joj otac i deda bili lekari, studirala je medicinu na Sorboni. Tu je upoznala kneza Pavla, a onda ju je on predstavio svom sinovcu, srpskom prestolonasledniku. Navodno je planula ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze budućeg kralja i ratni doboši koji su tutnjali Evropom razdvojili su dvoje mladih.

Sudbina je htela da Šarlot Kotijar po završetku rata stigne u Srbiju kao lekar u misiji Međunarodnog crvenog krsta. Novi susret mladog regenta i lepe Bretanjke bio je neizbežan i ponovo je rasplamsao pritajena osećanja i rodila se Jelena.

OVO je jedna od retkih brižljivo čuvanih tajni dinastije Karađorđević. Otkrio ju je kraljević Tomislav Karđorđević tek sredinom devedesetih godina prošlog veka. Da ima sestru po ocu, on je saznao za vreme Drugog svetskog rata.

Za ovu predbračnu avanturu svog supruga znala je i kraljica Marija, ali deci o tome nije govorila. Pored kraljice, za ovaj slatki greh kralja Srba, Hrvata i Slovenaca znala je samo nekolicina njegovih najbližih prijatelja. Knez Pavle je bio najupućeniji u tu porodičnu tajnu. On će docnije neke detalje iz te životne epizode Aleksandra ispričati samo najstarijem kraljevom sinu Petru II.


BLISKOST Jelena i kraljević Tomislav

Kralj Aleksandar brinuo je o Jeleni i njenoj majci kako to dolikuje jednom suverenu, sve do svog tragičnog kraja u Marselju 1934. godine. Od tada je brigu o njima preuzeo princ Pavle. I kraljica Marija redovno je Jeleni slala rođendanske poklone sve do 1940. godine, do nemačke okupacije Francuske.

OSTAO je zabeležen odgovor princa Tomislava na pitanje kako je ta veza prestolonaslednika i lekarke mogla da opstane pored Nikole Pašića i ostalih radikalskih aždaja:

"Kada je završen Prvi svetski rat, Aleksandar je već imao trideset godina. Šaputalo se o njegovoj 'muškoj nesposobnosti': još kao mladić, bolovao je od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije 1915. godine stanje mu se pogoršalo, pa je morao da se operiše. Nikola Pašić, predsednik vlade, brinuo je da se zbog ove boljke ne prekine dinastija. Zbog toga je njemu i dvorskom okruženju odgovaralo da provere da li budući kralj može da ima decu."

KADA je Tomislav, šezdesetih godina prošlog veka, boravio u Hilandaru, gospodin Đorđe S. Roš diskretno ga je podsetio na sestru Jelenu. Princ je prelomio. Rekao je sebi: "Ona je moja sestra i tu nema šta da se krije!" I tada se javio telefonom. Bio je to njihov prvi kontakt:

"Bio je tako prisan kao da smo stari znanci. Ubrzo smo se i videli. Bila je moj gost u Engleskoj, nekoliko meseci. Zatim je bila na venčanju moje ćerke Katarine."

Jednom prilikom princ Tomislav je hteo da iznenadi sestru i nenajavljen je posetio u Atini. Na ulazu u zgradu presreo ga je portir i odmah rekao: "Vi mora da ste brat gospođe Jelene Juženidi!"
Princ Đorđe Karađorđević

Inače, Jelenin suprug je bio ministar spoljnih poslova Grčke.

Umrla je 19. januara 1998. godine. A njena majka Šarlot Kotijar preminula je četrdest i pet godina ranije, daleke 1953. godine.

Često je Jelena dolazila u Topolu, krišom, da u kripti Crkve Svetog Đorđa zapali sveću na očevom grobu.


PUŠKINOVA UNUKA

PRE desetak godina pojavio se u našoj javnosti izvesni grof Gabrijel Konstantin, koji je tvrdio da Đorđe nije zgrešio samo u Toponici. On je dokazivao da je praunuk princa neobičnog i nesvakidašnjeg ponašanja. Prema njegovim rečima, njegova baba princeza Jelena bila je vanbračna ćerka princa Đorđa i njegove ljubavnice grofice Aleksandre fon Merenberg, inače unuke, ni manje ni više, Aleksandra Puškina. Po toj priči Jelena je rođena u Beogradu, ali se sa majkom preselila u Švajcarsku još pre Prvog svetskog rata. Osim ubedljive priče, grof Gabrijel Konstantin nije ponudio nijedan valjani dokaz da u njegovim venama teče karađorđevićevska krv. I na tome je ostalo...