ODGOVARAJUĆI nedavno novinarima na pitanje kako će biti proslavljen vek od Velike oktobarske socijalističke revolucije, portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov uzvratio je kontrapitanjem - a zašto bi je trebalo slaviti? Oba pitanja veoma su aktuelna i 100 godina od čuvenih "Deset dana koji su potresli svet", kako se zvala knjiga američkog novinara Džona Rida. Koliko je Rid bio u pravu - kao da je naslutio da "crveni Oktobar" neće iz temelja da promeni samo Rusiju već i celu planetu - najbolje se vidi sa vekovne distance. Sto godina kasnije, Dan revolucije više nije državni praznik, Ruse više niko ne tera da slave pobedu boljševika, ali ih niko i ne sprečava da to čine - ako ovaj praznik i sada doživljavaju kao svoj. A ima i dalje mnogih koji se tako osećaju.

Nakon što već punih 26 godina ne postoji ni Sovjetski Savez, moćna država nastala boljševičkom transformacijom Ruske Imperije, sve je više onih koji smatraju da je strah od komunizma naterao Zapad da uđe u konkurentsku trku sa SSSR-om i povećava radnička prava, zarade i socijalne standarde, kako bi dokazao da je "kapitalizam ipak bolji". To je možda i tačno, zavisi od ugla iz kog se posmatra, ali zapadni zanos kao da je naprosto ispario istog trenutka kada je sa svetske pozornice nestao "bauk komunizma". I sve se opet vratilo na staro. Štrajkovi, smanjenje prava zaposlenih, gašenje fabrika, sve je to sastavni deo svakodnevice čak i najrazvijenijih država, dok sa druge strane bogati postaju još bogatiji.

PROČITAJTE JOŠ - SUSRET SA ISTORIJOM: Izbeglice u Srbiju donele carsku Rusiju

Pokazalo se, takođe, da su Rusi i ostali sovjetski narodi rušeći komunizam srušili i državu, pa je mnogima sada žao. Čak je i ruski predsednik Vladimir Vladimirovič Putin pre nekoliko godina izjavio da je nestanak Sovjetskog Saveza "najveća geopolitička katastrofa 20. veka".

Veliki broj Rusa sa nostalgijom se seća SSSR-a, pateći za tom velikom državom koja je svim svojim građanima omogućavala besplatno školstvo, zdravstvo i pristojne socijalne standarde koji su garantovali da niko neće ostati gladan, bez posla i krova na glavom. Ipak, na drugoj strani i dalje je mnogo i onih koji smatraju da je Rusija za to platila previsoku cenu.

LAŽNA NEPOGREŠIVOST ZAPADA PREDSEDNIK Rusije Vladimir Putin, govoreći na zasedanju Valdajskog kluba, koji već deceniju i po okuplja u Rusiji svetsku političku, intelektualnu i poslovnu elitu, sredinom oktobra, ukazao je na uticaj Oktobarske revolucije na svetski razvoj. - Nisu to samo geopolitičke pobede kao rezultat Hladnog rata. Na izazov SSSR-a postala su mnoga zapadna dostignuća 20. veka. To su poboljšanje životnog standarda, razvoj snažne srednje klase, reforme tržišta rada i socijalne sfere, razvoj obrazovanja, garancije ljudskih prava, uključujući manjinska i ženska prava, prevazilaženje rasne segregacije, koja je pre samo nekoliko decenija bila sramna praksa u mnogim zemljama, uključujući i SAD - rekao je Putin.

Protivnici revolucije u Rusiji tvrde da je njena posledica bila čak 70 miliona mrtvih, stradalih u građanskom ratu i čistkama, kao i usled gubitka nacionalnog biološkog materijala i masovne emigracije. Komunistima se zamera i što su "ubijali Boga u ruskoj duši", agresivno menjali porodične i moralne vrednosti, ukinuli privatnu svojinu. Sve to, kako tvrde, dovelo je sedam decenija kasnije do kraha sovjetske države, koja nije mogla da izdrži konkurenciju sa Zapadom. Na nešto slično ukazao je prošle godine i sam Putin, optuživši vođu Lenjina da je svojim idejama "postavio nuklearnu bombu pod zgradu koja se zove Rusija".

Ovim ocenama teško se može prigovoriti, ako se zna da su mnoge progresivne ideje u praksi izvitoperene i da je jedna od glavnih odlika sovjetskog režima bila - moćan unutrašnji represivni aparat, koji je dugoročno slabio ruski narod, uprkos tome što je decenijama služio za očuvanje čvrstog unutrašnjeg poretka. Tako je i postalo moguće da SSSR pod Staljinom, podigavši se iz pepela revolucije i ratova, uspe da se u rekordno kratkom vremenu oporavi i stekne status svetske supersile.

Komunistička partija se najviše oslanjala na proletarijat, koji je zaista postao vladajuća - radnička klasa. Fabrike su nicale masovno, armije radnika su dolazile iz sela u grad i čitav sistem bio je upregnut u jačanje njihovog materijalnog položaja. To je bilo zlatno doba proletera, koji su mogli sebi da priušte sve o čemu su njihovi preci sanjali. Novi stanovi, lep nameštaj, putovanja, dobro obrazovanje za decu, kvalitetna medicina i dostupni lekovi - ove privilegije bile su široko rasprostranjene u zemlji koja nije poznavala nezaposlenost.

Najveća država sveta srušila se sa padom komunizma i Berlinskog zida, a kao glavni krivac označen je poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji je ipak više ličio na umornog stečajnog upravnika nego na nekakvog "crvenog cara". Uoči Gorbačovljeve perestrojke, koja nije mogla da udahne novi život ruiniranom sistemu, SSSR je već izgubio svaku moralnu snagu - farmerke, žvake i ostale šarene perle "trulog Zapada" postale su najpoželjnije vrednosti.

PROČITAJTE JOŠ - Putin kritikovao Lenjina

Vladimir Putin je za proteklih 17 godina umnogome uspeo da oporavi Rusiju u materijalnom i moralnom smislu. Tako je postalo moguće, još od 2005, da "crveni" i "beli" zajedno obeležavaju Dan narodnog jedinstva 4. novembra u znak pobede nad poljskim osvajačima 1612. Međutim, u ruskom društvu i dalje postoje vidljivi znaci vekovnog raskola.

Rusko društvo danas bez viška emocija posmatra događaje iz svoje istorije koji su dramatično uticali na sudbinu čitavog sveta. Razlog za to verovatno treba tražiti u tome što je Rusija pod Vladimirom Putinom ponovo stekla ono što je izgubljeno u godinama raspada SSSR-a: nacionalnu ideju vodilju, bez koje nije moguće graditi veliku državu. Ako je u sovjetsko vreme to bio komunizam i internacionalizam, sada su na pijedestal ponovo podignute vrednosti poput pravoslavlja i religije uopšte, rad i patriotizam, uz najviši ideal za koji se zalaže Putin - suverenost Rusije.

PROČITAJTE JOŠ - Car Nikolaj slao Srbe da spasu otadžbinu

Nastaviće se...