Zavoleo sam Alinu iako nema moje gene

LjUTO ovo dete. Baš ljuto. Pravi buntovnik. Evo, vidite: gura nogicama u krevetić. Čim se probudi, gura. A noću... Noću neće da zaspi dok je ne ljuljamo. Atifa i ja, onda, raširimo ćebence i - tamo, ovamo, sve dok je ne obuzme san. Tako noćima. Je li lako? Nije. Oboje smo u godinama. Meni je šezdeset osma. Ali izdržavamo. Ovo dete unelo je radost u naše živote. Možda nas je i podmladilo, dalo nam snage da se borimo. A, koliko ćemo da izdržimo? U meni, tri bajpasa. Atifa? E, ona je borac. Hrabra žena, brate. Baš hrabra. Ponosim se takvom ženom. I svako bi se ponosio.

Ovako nam priča Šerif Nokić, muž najstarije porodilje u Srbiji, Atife Nokić Ljajić. On je razborit čovek. Iskren. Topao. Njegove emocije su gotovo opipljive. Njegove reči greju i najhladnija srca.

Novi Pazar, provlačimo se između zidova, pored gomile bukovine. Nije ovo naročita gomila, a neko je baš zakidao kada je ovoj malenoj porodici prodao drva, pa im izručio samo okrajke i granje.

PROČITAJTE JOŠ: Vremešna porodilja: Teško izdržavam ćerku Alinu

Na žici poluosušene benkice i druga garderoba male dame, koja je na svet, pre četiri meseca, došla veštačkom oplodnjom, iz petog pokušaja, uz veliku žrtvu njene majke Atife.

Atifina priča je poznata. Njena rešenost da se ostvari kao majka bila je čudesna. O tome se pisalo, o tome se pričalo.

A, ovo je prva priča Šerifa Nokića, čoveka koji se otrgao od nemilosrdnih društvenih okova, izdigao iznad patrijarhalne sredine, odupro pritiscima koje je podnosio, gledajući podgurkivanja, slušajući podsmehivanja koja ni danas ne prestaju.

- Atifa i ja smo se upoznali pre petnaest godina - priča Šerif. - Ona je tada bila radnik tekstilnog kombinata "Raška". Ja doputovao iz Istanbula u kome sam bio od mladosti. Tamo sam se razveo od supruge, zakonito. Izrodili smo četvoro dece. Njih četvoro, svoji ljudi. I, mene je posle razvoda sve vuklo zavičaju, mom Pazaru. U jednoj prilici, video sam Atifu. Upoznali smo se. Zaiskrila je ljubav među nama. Na prvi pogled. U pet minuta smo se, što se kaže, našli.

Bila je, kaže, smirena, negovane kose, lepa. Istog dana odlučili su da se uzmu. Venčali su se.

- Ja sam njoj bio prvi čovek u životu - kaže naš sagovornik. - Odmah mi je kazala da ona želi decu. Da je to njen život. Imala je 45 godina, ja osam više. U početku je, možda, i nisam razumeo, ali sam je zavoleo. Voleo, zapravo, kao i sad. Samo je sada i razumem... Sve smo pokušali. Sve. Nije išlo... Poslušao sam i prihvatio njenu želju i savet stručnjaka da joj pomognemo.

Četiri pokušaja veštačke oplodnje bila su bezuspešna. Peti, eto, uspeo je. Za sve to vreme, Atifa je uložila sve što je imala, samo da bude majka. Svaka oplodnja je koštala. Uložila je i otpremninu iz kombinata, posle je uzela i kredite. Sve.

- Bio sam uz nju, materijalno pomogao koliko sam mogao, ali sam se uz nju i sam radovao da uspe - govori Šerif. - Sećam se, u jednom od tih pokušaja, ona je bila u bolnici, ovde u Pazaru. Sve je bilo u redu do jedne noći... i, te noći, negde pred zoru, zvoni mi telefon. Atifa! Jedva je govorila. Jedva sam je razumeo: Praštaj me, alali me, ja umirem... Veza se prekinula. Gde da nađem taksi? Snašao sam se, nekako, došao do bolnice. Ne daju mi da uđem. Pitam: Je li živa? Kažu - dođi sutra... Kako, sutra? Tražim lekarku. Ona dolazi, govori mi: - Spasli smo je, ali nije dobro da je sad uznemiravamo. Sutra sam je video iscrpljenu, držao sam joj ruku, shvatio sam da je stvarno želela da život položi da bude majka. Verujte, ja do tada nisam znao, a ni pretpostavljao, da žena toliko želi da ima decu i da je spremna da za tu svoju misiju umre. Nisam znao.

PROČITAJTE JOŠ: PREOKRET U NOVOM PAZARU: Šerif se vratio i priznao ćerku!

Zato je, kaže, zbog Atifine žrtve prihvatio i prigrlio ovo dete. Upisao ga je na svoje ime. U godinama su, stalno se pitaju koliko će izdržati? Atifi ponavlja: čuvaj snagu, ti si mlađa, da dočekaš da dete povedeš za ruku. Da ga upišeš u školu...

- Kad se Alina rodila, bio sam srećan, podržao sam moju hrabru ženu, iako u tom detetu nema mojih gena. Ali mi srce ozebe kad pomislim: kako ćemo u ovim godinama sa detetom - priča Šerif. - I, tako, razmišljam, idem, tumaram, a vidim podgurkuju se ljudi, neko se podsmeva...

Svašta pitaju, nešto pričaju, pa i to: šta imaš ti s tim detetom. Bune se i moja deca u Istanbulu, doduše, samo njih dvoje. Ono, drugo dvoje, ćuti. Ja sam odlučio. Kažem im: vi gledajte svoja posla, ja ću svoja. Ako je ova moja žena podnela takvu žrtvu i ja ću podneti sve. I, pravo da vam kažem, toliko sam zavoleo ovo naše dete. Gledam joj crte lica dok spava. Kažem, liči na majku.