Čukundedinu kuću otrgao od vremena (FOTO)

DA je Voja Milovanović iz smederevskog sela Mihajlovac kakvom greškom u vremenu danas među živima, a ne blaženopočivši već decenijama, svedočio bi kako je njegova čatmara stamenija i lepša nego u doba kada je napravljena. I mogao bi, ushićen ljubavlju i poštovanjem potomaka, na miru ponovo da umre, da se to može. A sve zahvaljujući svom čukununuku Mihajlu Milovanoviću, koji je obnovio kuću predaka, kako kaže, njima u čast, ali i za svoju dušu.

Tek što je završio osnovnu školu, Mihajlo je, umesto da kao većina zamomčenih pođe za devojkama, odlučio da se zanima obnovom čukundedine kuće. Da izbriše ožiljke vremena, popravi svaki predmet koji se popraviti da, opere, izbeli i uštirka vez svojih nana, sa fotografija skine patinu i sve namiriše bosiljkom, ruzmarinom i dunjama.

Pročitajte još - Čatmara od 133 godina najlepša srpska kuća

- Kao jedinac, nisam imao sa kime da se igram, pa sam sve vreme provodio u ovoj kući, sa prababom Milankom, mojom "najom". Stavi me na krilo i priča mi satima o svom dedi soluncu, heroju sa Kajmakčalana, pa o dvojici braće od kojih je jedan bio u četnicima, drugi u partizanima, o poštenim seljacima, mučenicima koji su znali za samo dve stvari, obe na slovo r - rad i rat. To me je podstaklo da otrgnem od vremena ovu kuću - priča ovaj srednjoškolac pokušavajući i sam da dokuči kako se našao u poduhvatu složenijem i za mnogo starije od njega.

Čatmari, zidanoj bez eksera i klinova, na kojoj je drveni skelet nastao zasecanjem i preplitanjem pruća, a zatim obložen blatom i slamom, pre tri godine pretilo je urušavanje. Mihajlo, koji je tada napunio tek petnaestu, poput predaka trudbenika, nije se uplašio posla.

- Kuća je bila u užasnom stanju. Gomile šuta, korova, smeća. Sam sam izbacio deset traktorskih prikolica. Najpre je trebalo urediti dvorište, ugoditi staze stare stotinak godina. Posle krečenje, lakiranje, betoniranje. Četvrtog letnjeg raspusta nisam stao.

Svaki predmet u kući pripadao je njegovoj porodici, Foto: N. Živanović

Priča da je kuća sazidana 1948. na temeljima stare iz 19. veka, i da ju je sagradio njegov čukundeda Voja Milovanović, za mladence, prababu Milanku i pradedu Boru.

Pročitajte još - Svedok mudrosti naših predaka

- Čukundeda je bio poznati i priznati seljak, neškolovan, ali obdaren seljačkom inteligencijom. Imao je on para da napravi bolju kuću, ali je hteo baš čatmaru, jer je znao da se u njoj živi zdravije, da ona "diše".

Svaki slobodan sat, dan, i svaki dinar ušteđen od džeparca Mihajlo je ostavio ovde, na temeljima predaka. Mnogi ga nisu razumeli, neki ni podržali, ali njemu to nije bilo važno.

Dok nas vodi u obilazak kuće-muzeja, u koju ulazi kao u svetilište, hvali se kako je svaki predmet iz njegove porodice jer je želeo da sačuva duh svojih predaka.

- Svaka stvar čuva priču predaka - stari šumadijski ćilim moje babe Milanke, pradedin bajonet iz rata, kredenac moje navrbabe koji je ona donela u miraz kada se udavala pre 100 godina... - nabraja Mihajlo.

Mihajlo govori kako ga boli to što Srbi, posebno mladi, ne poštuju dovoljno svoju istoriju, veru. Da je, veli, po njegovom, uveo bi u škole predmet "nacionalna istorija" i niko ne bi smeo da ima ocenu manju od trojke.

- Vršnjacima koji, nažalost, ne znaju dalje od dede, poručio bih da poštuju pretke i da ponajviše vole svoju domovinu. Da budu uvek svesni ko je za nju poginuo, i da je ne možemo arčiti kako nam je volja - poručuje Mihajlo.

GOSTI

MIHAJLO poziva ljude da dođu i vide kako je sačuvao čatmaru. Kaže, ima još posla na dedovini.

- Tri godine sam radio, ali kuća je velika ala, uvek iziskuje još. Voleo bih da uredim štale, torove, ambare... Jednom, kada budem imao svoj dinar.

ŽIVOT NA SELU, ALI NE OD SELA

Mihajlo pohađa četvrti razred srednje škole, turistički smer. Želi da upiše Pravni fakultet, mada voli i novinarstvo. Ne beži od politike, odgovara na našu opasku da je vešt govornik.

- Najviše bih voleo da se bavim istraživanjem istorije srpskog naroda, ali ne znam može li se od toga živeti. Voleo bih da živim od zemlje, ali od malo zemlje se ne može živeti. Svakako, živeću na selu, ali ne od sela.