POSTOJE odluke koje trajno, bilo da je nabolje ili nagore, promene život jednog grada i njegov razvoj usmere u određenom pravcu, sa koga možda nikada više neće skrenuti.

Jedna takva desila se davne 1853. godine, kada je subotička gradska vlast odlučila da pesak koji okružuje Palićko jezero isparceliše i ponudi ga na prodaju, kako bi našla novac da napravi i razvije kupalište.

U tom srećnom susretu planova grada i spremnosti imućnih građana da u njihovo ostvarenje ulažu svoj kapital, a da pritom prate evropske trendove, nastale su brojne vile na Paliću, od kojih mnoge i danas postoje i predstavljaju simbol panonske ravnice.

Raskošne kuće oko palićkog jezera gradila je austrougarska elita, a kako je vreme prolazilo, shodno istorijskim promenama, tako se manjao i društveni krem koji je u njima uživao. Ali, počnimo od početka...


PROČITAJTE JOŠ:
Vojvođanske priče: Džejms Bond, a iz Titela

- Gradnja vila je za gradske vlasti bila višestruko isplativa - planskom prodajom placeva za palate, bašte i vinograde, najbolje su unovčene peščane površine kojima je grad u to vreme raspolagao. Novcem od prodaje finansirana je izgradnja kupališta, a planski pristup gradnji omogućio je i smeštaj gostiju, dok još nije bilo velikih hotela - objašnjava Dragutim Miljković, autor knjige “Banja Palić”. - Letnjikovci i vile bili su simbol prestiža, i u građanskom sistemu vrednosti, važan parametar statusa i način njegovog podizanja.

Subotička gospoda se sunča na odmoru / Foto Gradski muzej Subotice

Za licitaciju i kupovinu zemljišta vladalo je veliko interesovanje i zahvaljujući planskom pristupu Palić je izbegao urbanistički haos, prenaseljenost i uništavanje prirode. Parcele su, najpre, formirane od tri lanca (oko dva hektara), gde su mogli da se smeste kuća-letnjikovac i vrt, i da se zasnuje proizvodnja voća i grožđa. Ali, veliko interesovanje građanstva dovelo je do toga da se placevi smanjuju, te su oni posle smanjeni dve motike, što je jednako 1,5 ari.

Parcelizaciju je uradio gradski arhitekta Janoš Škulteti, a uz ugovor o kupovini zemlje, novi vlasnici su dobili i plan kako bi vile trebalo da izgledaju.

- To su u osnovi trodelne panonske kuće sa određenim funkcionalnim i estetskim intervencijama, prilagođene arhitekturi raspoloženja, odmora i zabave - dodaje Miljković. - Tako “palićka vila” predstavlja kombinaciju paorske kuće i švajcarske vile. Taj osnovni princip će prihvatiti gotovo svi graditelji vila, dodajući svako u svom stilu ponešto, što će učiniti da nema imitacija, ali ni jednoličnosti i estetske monotonije, a da opet sve izgleda skladno i harmonično.

Vila na Pliću, sa kitnjastom verandom, s početka 20. veka / Foto Gradski muzej Subotice

Prva prodaja, ukupno 13 banjskih parcela na Paliću, održana je 1854. godine. Vremenom, jedna do druge zapadno od Velikog parka počele su da niču vile Feliksa Kolonića, zemljoposednika i preduzetnika, koji je kupio čak tri parcele, Mora Rudića, kraljevskog javnog beležnika, Janoša Halbrora, zemljoposednika i trgovca, Bele Valičeka, advokata i gvožđarskog trgovca, Jovana Ostojića, advokata i gradskog zastupnika, ostalih uglednih Subotičana - Ernesta Martinovića, Janoša Vernera, Pala Lipozenčića, Antala Mišuraija, braće Imrea i Jakoba Jakobčića, svestranih preduzetnika. Potom i Đorđa Manojlovića, dirigenta i predsednika Srpske pravoslavne opštine, te Timotija Radića, takođe uspešnog zanatlije. Istočno od Velikog parka građene su vile Alojzija Poljakovića, profesora crtanja u subotičkoj gimnaziji, koja je imala čak 16 soba za iznajmljivanje, zemljoposednika Agoštona Kovačića, u kojoj je prema podacima bilo četiri ležaja, Feliksa Parčetića, velikog župana Baje iz Novog Sada, uglednog poljoprivrednika Jožefa Budaija, Nandora Falcionea, oficira iz ugledne somborske porodice. Duž Kanjiškog puta bila je vila subotičkog advokata Janoša Salaija, dok je Šimon Levai, tada kapetan policije, potom glavni gradski knjigovođa, izgradio najlepšu i najveću najamnu vilu na samom jugu jezera. Veleposednička porodica Krumes iz Crvenke, italijanski bogataš Lorenco Falcione i preduzimljiva udovica Klara Majoroš, takođe su bili vlasnici vila u današnjem Parku narodnih heroja.

Vila Vilhajma Konena i danas sa velikim parkom, ali oronula / Foto J. L

Među najpoznatijima je vila jednog od najbogatijih Subotičana Vilhajma Konena, suvlasnika klanice “Konen i Hartman”, a za razliku od drugih vila koje su imale i ekonomski deo sa voćnjakom i vinogradom, on je iza kuće napravio teniski teren. Porodica Konen je doživela sudbinu mnogih svojih sunarodnika Jevreja, a kuća u kojoj su se odmarali, danas je poznatija kao “Titova vila”. U njoj je, naime, jednom prespavao Josip Broz. Dobrica Ćosić je tu pisao “Korene”, a boravili su i Oskar Davičo, Antonije Isaković, Milan Konjović... Nažalost, godinama niko o njoj nije vodio računa, te tako oronula konačno je restitucijom vraćena prvim vlasnicima.

- Pošto je najveći autoritet tog vremena bio najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti, Broz, da se narod ne bi pitao šta se u vili dešava, nazvali su je Titovom vilom. Potvrdu imena dobila je 1963. godine, kada je Broz prvi i jedini put prenoćio u njoj - ističe Miljković. - Tu su boravili svi važni gosti, pisci i umetnici, kojima je država davala besplatno prostor za odmor, ili rad. Kad je počelo da se priča o restituciji, prestalo je njeno korišćenje, ali i održavanje. Nažalost, ne postoje fotografije iz vremena kad je vila bila Titova.

Palate i na nekadašnjim razglednicama / Foto Gradski muzej Subotice


PROČITAJTE JOŠ:
Vojvođanske priče: Amovi za lipicanere engleske kraljice

Tu je i vila „Lujza“, koju je 1892. podigao Lajoš Vermeš, istaknuti sportista i osnivač Palićke olimpijade 1880. godine. Vila je bila deo sportskog kompleksa i izgrađena je u tada pomodnom švajcarskom stilu, sa obilatom upotrebom drveta i crepovima od čuvene žolnai keramike. Nekada se tu nalazila asfaltna biciklistička staza, tribine, paviljoni za vežbanje, letnja pozornica i kafana, a danas, pored kule Bogojvar (u prevodu sovina kula ili gnezdo), koju je sam gradio, stoji bista Lajoša Vermeša. Za razliku od Titove vile, ona je danas jedan od najlepših objekata na Paliću.

Sudbina raskošnih građevinskih objekta je bila različita i svaki ima svoju priču. Građeni su, pregrađivani, rušeni i obnavljani. Menjali su vlasnike, ali i okruženje, države i društveno uređenje, a tako će ostati sve dok ih zub vremena sasvim ne okruni. Ili, ako pak bude sreće, ostaće nemi a dragoceni svedoci o vremenu kojem su pripadali.

Vila „Lujza“ Lajoša Vermeša sa krovom od čuvene žolnai keramike / Foto J. L.

RAME UZ RAME SA KARLOVIM VARIMA

U DOBA najveće ekspanzije u gradnji vila, Palić je bio mondensko izletište, rame uz rame sa Karlovim Varima, Marijenbadom, ili Rogaškom Slatinom. Pored vila, za smeštaj gostiju gradile su se trščara, tradicionalna vojvođanska kuća sa 24 sobe, toplo kupatilo, nazvano “banjski institut”, velika, spratna, kupališna zgrada - današnji hotel “Park” sa 32 sobe, kafana “letnja obedovaonica”...