5. oktobar repriza 27. marta

ZNAČAJNA dešavanja u istoriji jednog naroda, vrlo često, neophodno je nanovo procenjivati i ocenjivati. Pogotovu ako se posledice tih događaja osete tek mnogo, mnogo godina kasnije. Takav je slučaj i sa 27. martom 1941, a po svemu sudeći, i 5. oktobrom 2000. godine. Ispravno sagledavanje istorijske uloge pojedinih velikih događaja biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije.

O prvom martovskom događaju od pre 76 godina napisano je nekoliko desetina knjiga, što u zemlji, što u dijaspori, koje su izuzetno protivrečne. Jednu grupu autora činili su pučisti i njihovi simpatizeri, koji su branili svoju ulogu i relativizovali posledice. Podršku im je zdušno pružala komunistička vlast. Neke je, kao generala Simovića, nagradila penzijom i bezbednim povratkom u Jugoslaviju. Drugu grupu su činili članovi oborene vlade, koji su, iako malobrojniji, uporno pokušavali da dokažu ispravnost svojih kapitalnih odluka. U trećoj grupi bili su zvanični jugoslovenski istoričari i publicisti, koji su glorifikovali ulogu Komunističke partije Jugoslavije u dešavanjima oko 27. marta.

Zbivanja u srpskoj prestonici 59 godina kasnije, 5.oktobra 2000, nažalost su mnogo siromašnije zabeležena. Delimično zbog nedovoljne istorijske distance, a mnogo više iz interesa i kukavičluka, dobro umotanog u divljenje, i nekritičkog hvalospeva živim akterima.

POJAVU knjiga novinara britanskog Skaj njuza Tima Maršala "Igra senki: Petooktobarska smena vlasti u Srbiji", Milana St. Protića, istoričara i funkcionera DOS-a, "Lica i naličja - Izneverena revolucija", i Miodraga Mileta Isakova "PraDOS" uglavnom je dočekalo - ćutanje.

Izostale su otvorenije političke analize, naročito Maršalovih tvrdnji, a na njih se gotovo niko nije osvrnuo. Prema ovom svedočenju, pokazalo se da su zapadne sile, odnosno njihove tajne službe, pripremile, izvele, pa čak i platile prevrat kojim je srpska opozicija smenila Slobodana Miloševića i njegov režim. Jedina poruka knjige Tima Maršala jeste: "Srbijo, pogledaj sebi u oči i budi iskrena!"

Neposredno posle 5. oktobra, Miroslav Svirčević, iz Balkanološkog instituta SANU, u britanskim arhivama je došao do seta nepoznatih dokumenata o 27. martu koja bacaju sasvim drugačije svetlo na ovaj značajan istorijski događaj.

Samo na prvi pogled ova dva otkrića u srpskoj javnosti nemaju nikave uzajamne veze. Naprotiv, ona potvrđuju smelu tezu o povezanosti događanja 27. marta 1941. i 5. oktobra 2000. godine.

SRBI su ponovo pronašli svoju dušu, uzviknuo je ser Vinston Čerčil 27. marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kempbel javio da je puč u Beogradu definitivno uspeo. To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: "Mi smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa!"

Nešto docnije oglasiće se i Vilijem Donovan, američki general, obaveštajac, otac Centralne obaveštajne agencije (CIA), čovek koji će se janura 1941. godine naći u Beogradu i upoznati ključne pučiste: "Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine, jer smo mi tu revoluciju kupili."

A tri dana pre puča, u Beograd je stigao šifrovani telegram: "Stav kneza-namesnika pokazuje takvo beznadno osećanje nerealnosti da se od njega ništa ne može očekivati. Imate puno ovlašćenje za bilo koju meru koju smatrate da je ispravno da preduzmete da biste pomogli promenu vlade ili režima, čak i putem državnog udara."

PRIPREMA Demonstranti pred Skupštinom 5. oktobra 2000. godine

Telegram, pod broj 4, Džordža Tejlora, specijalnog agenta koga je lično Čerčil krajem 1940. poslao u Beograd, za nas je najinteresantniji: "Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga... Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac!"

AGENTI su isplaćivali saradnike po Beogradu, od novina do političkih stranaka. Dokumenta koja je pronašao Miroslav Svirčević kažu: Zemljoradnička stranka dobijala je 5.000 funti mesečno, neke dnevne novine, poput "Pravde", imale su 150.000 dinara mesečno, a neke druge uzimale su apanažu u naturi, odnosno u olovu, bez koga je bio nezamisliv štamparski slog. Na listi su bili i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, kojoj su takođe isplaćivane značajne sume, a jedan od lidera, Srđan Budisavljević, bio je i član Vlade. Na spisku se nalazilo i Udruženje starih ratnika, kao i Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića. Dva engleska izvora spominju da su funte odlazile i na račun Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.

Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje Čerčilov savremenik, vojni istoričar Lidl Hart, koji je napisao: "Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode", što je, inače, crvena nit britanske spoljne politike.

PRIPREME za ono što se dogodilo 5. oktobra trajale su mesecima. Još krajem 1999. godine počeli su sve učestaliji kontakti srpske opozicije sa državnicima ključnih svetskih sila i operativcima njihovih službi. Ako danas i nije moguće otkriti sve pojedinosti, određeni zaključci se ipak mogu izvući. Suština svih tih sastanaka bila je ista - Slobodan Milošević mora da ode sa vlasti.

U NATO bazi u Berlinu pada dogovor da se primeni princip Filipa Makedonskog, koji je govorio da i najutvrđeniji grad može da osvoji samo sa jednim magarcem natovarenim zlatom. Srpskoj opoziciji je poslata poruka: Pare naše - posao vaš!

Velike sume novca godinama su ulazile u Srbiju. Prva šuškanja su počela kada su pojedini aktivisti drugog ešelona DOS-a naglo počeli da troše neubičajeno velike iznose. Već 26. novembra 2000. godine u "Njujork tajmsu" je objavljeno da nema preciznih podataka o tome koliko je tačno novca uloženo u svrgavanje Miloševića.

Američka agencija za međunarodni razvoj je tvrdila da je oko 25 miliona dolara uloženo samo 2000. godine. Nekoliko stotina hiljada dolara je dato direktno "Otporu" za propagandni materijal - majice, bedževe i slično, rekao je Donald L. Prisli, pomoćnik upravnika ove agencije. Lideri "Otpora" su kasnije priznali da su dobijali mnogo "tajnih dolara", ali tu temu nisu hteli da komentarišu u Vašingtonu.

foto Z.Jovanović

JEDAN od zvaničnika Međunarodnog republikanskog instituta, američke nevladine organizacija, Danijel Kalingart rekao je da se sa liderima "Otpora" sastao sedam-deset puta u Mađarskoj i Crnoj Gori, počev od oktobra 1999. godine.

- Deo od 1,8 miliona dolara, koliko je Institut prošle godine potrošio u Srbiji, direktno je dat "Otporu" - rekao je tada Kalingart.

"Otpor" više nije bio obična studentska organizacija već dobro podmazana mašina, podržana sa nekoliko miliona dolara iz Amerike, pisao je "Njujork tajms".

A onda se pojavila knjiga Tima Maršala "Igra senki: Petooktobarska smena vlasti u Srbiji". Autor piše: "Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od 60 miliona dolara na finansiranje opozicije... Bi-Bi-Si je omogućavao prenos programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački Dojče vele je pomagao najmanje jednim opozicionim novinama tako što je plaćao papir i štampu."

U JEDNOM od retkih intervjua koje je dao povodom objavljivanja ove senzacionalne knjige, novinar Skaj njuza je rekao:

"Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. prethodila je velika priprema. Niko od milion ljudi koji su tog dana bili u Beogradu nije se, tek tako, probudio i došao na ideju da ode u prestonicu i spali zgradu parlamenta. To je moralo da bude dobro organizovano. U seoskoj kafani u Laktašima, u Republici Srpskoj, održan je 4. oktobra sastanak britanskih obaveštajaca, službenika CIA i predstavnika vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Britanci su, kao zaštitu, poveli ekipu specijalaca iz SAS-a. Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome šta će se dešavati sledećeg dana. Ljudi iz vojne obaveštajne službe jasno su rekli: "Čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati."

Na pitanje odakle mu podatak da je Zapad potrošio 60 miliona dolara na organizaciju 5. oktobra, Tim Maršal je bio izričit:

"To nije nikakva tajna, dovoljno je videti dokumenta američkog Kongresa... A ja mislim da vi u Srbiji sami možete tom novcu da uđete u trag."

Jedan od bliskih operativnih saradnika pokojnog premijera Zorana Đinđića svedoči da su nekoliko puta pokušavali da uđu u trag novcu utrošenom u pripremi 5. oktobra. I uspeli su da dešifruju puteve koji su "doneli" 40 miliona dolara. Onih dvadesetak se rasulo negde po Beogradu...

OPERACIJE OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI

CELU operaciju je 27. marta vodila jedna obaveštajna služba, britanska, što ne znači da i druge obaveštajne službe, posebno američka i ruska, nisu uticale na tok tih događaja. Gotovo isto bilo je i 5. oktobra. Na sceni su iste službe. Pod velom tajne ostaje dolazak ruskog ministra spoljnih poslova Ivanova 6. oktobra u Beograd. Sreo se sa Miloševićem, Pavkovićem i Koštunicom. Posle tog razgovora Milošević je priznao poraz i Koštunica je postao predsednik SR Jugoslavije.