Bilo je potrebno da čujem - Ustaj i bori se!

Na Fejsbuku se nedavno pojavilo pismo žene koja se izborila sa rakom pluća, ali suočena sa bliskom smrti zbog urođene srčane slabosti, moli prijatelja da obelodani njenu priču, u nadi da će ona podstaći druge da se bore protiv najtežih bolesti.

Ovo toplo, nežno i inspirativno pismo prenosimo kako bi njena želja bila ispunjena i na ovaj način:

„Dragi moj Branko,

Ako su u pravu oni što tvrde da postoji život posle smrti, onda ću se sigurno ludo zabavljati gledajući te odozgo kako se preznojavaš otvarajući Facebook nalog u tim godinama, kako šalješ zahteve za prijateljstvo, kako snimaš ovaj video i kako ga deliš sa minimum pedeset Facebook prijatelja, što je donja granica koju sam ti postavila.

Eto, ovo je još jedna potvrda koliko sam dobra i pažljiva prema tebi, iako si ti često to negirao, te ti olakšavam da objasniš ljudima zašto te sada slušaju i gledaju, tako da ti ne moraš ništa reći, ni reči van ovog što ja pišem. Radi se o obećanju koje si mi dao da ćeš javno pročitati ovo moje pismo najkasnije deset dana posle moje smrti, a po već rečenim uslovima. Ovo zvuči tako tužno, znam, ali nije tako; ovo piše jedna srećna žena, a ovo čita Branko, nekada davno moja velika mladalačka ljubav, ali ono što je mnogo važnije, moj najveći i verovatno i jedini pravi prijatelj, najbolja duša koju znam, melem za sve oko njega i otrov za samoga sebe.

Činjenica da gotovo u dan znaš koliko ti je života još ostalo ima svoje dobre i loše strane. Činjenica da odlazim samo u fizičkoj nemoći, ali bez bolova, daje mi mogućnost da razmišljam o svemu i svačemu, ali kuda god u mislima da krenem, nekako se ti, Branko, svuda pojavljuješ i uplićeš. Čak i sećanje na mojih prvih dvadeset i devet godina života čine se kao priprema za sećanje na sledećih dvadeset i sedam godina u kojima ćeš ti dominirati. Toliko dugo se znamo, dvadeset i sedam godina.

Iz mnogo razloga naša ljubav nije imala šansu, i malo tih razloga je vezano za tebe. Oni uglavnom dolaze sa moje strane. A i oni se, manje-više, mogu svesti na jedan jedini razlog - moje od rođenja slabo srce koje mi nije dozvoljavalo ni da pomislim da postanem majka, a taj teret je bio samo moj i morao je ostati samo moj. Nisam želela i nisam bila spremna deliti ga sa bilo kojim muškarcem iz mog života, pa tako ni sa tobom, dragi moj.

Ali da ljudi koji slušaju i gledaju ovaj tvoj prvi video u životu pogrešno ne shvate, nije to jedini razlog zašto smo mi samo tako kratko i davno bili u ljubavnoj vezi; i ti i ja smo se složili da nismo jedno drugom ljubav života u tom smislu, ljubavnom, nego smo jedno drugom ljubav života u onom još dubljem i iskrenijem smislu: u prijateljstvu, u poštovanju, u poverenju, u iskrenosti. I to što si ti bio uz mene u mojim najtežim trenucima, i to što si ti meni dao i bez te “ljubavne ljubavi” dokazuje da je ova naša ljubav koju smo delili jača i vrednija od bilo koje druge.

Dalje, uvek sam bila starija od tebe više od onih kalendarskih šest godina. Ti, sa svojim “Petar Pan” i “večito mlad” i “sve-će-biti-u-redu” filozofijama, mogao si biti lahor mog života samo bez deljenja tog bremena koji sam nosila od rođenja, bremena medicinski slabog srca. To je bio tvoj opis, a to je inače i najlepša stvar koju si mi ti ili bilo ko drugi ikada rekao: “Cico, tvoje srce je samo medicinski slabo, u svakom drugom pogledu je jako,moćno i prelepo”. I, da znaš, ta tvoja “sve-će-bre-biti-u-redu” filozofija se, na kraju, ispostavila kao tačna; imam osećaj spokoja, imam osećaj da je sve u redu i da je sve baš onako kako i treba da bude i kako je odavno suđeno i zacrtano.

Život nikom, pa ni meni, nije bio predviđen da bude beskrajna šetnja po mekom putu posutom cvetnim laticama. Da, ima delova tog puta sa laticama pod bosim nogama, ali i mnogo delova sa kamenim šiljcima koji se zabijaju u tabane uzrokujući bol pri kojoj je nemoguće zadržati suze.

Pre osam godina, hodajući svojom stazom života, ispred mene se odjednom pojavio deo puta sa najoštrijim kamenim šiljcima, sa provalijama na obe strane, i preprekama koje su jasno govorile: “Ovo je zadnji deo tvog puta; biće kratak i biće bolan”. Dobro pamtim taj dan, lep majski dan 2009. godine, kada mi je doktor, Poljak po nacionalnosti, na hrapavom i trapavom nemačkom jeziku rekao da bolujem od uznapredovalog karcinoma pluća, stadijum 3b. Rekao je da bi operacija ionako bila malo verovatna sa takvim kancerom i u tom stadijumu, a da je zbog stanja mog srca ona potpuno odbačena kao opcija. Predložio je da glavna stavka u mom lečenju bude nekakva eksperimantalna terapija u fazi ispitivanja, sa kojom bih se mogla nadati još nekih godinu, godinu i po dana života, dok bez te terapije mogu da očekujem još pola godine.

Već tada meni je srce radilo sa ispod trideset posto kapaciteta, i mene neka duga, srećna i zdrava budućnost nije ni čekala. “Ali mogla sam i bez ovoga”, pomislila sam tada, ne samo zbog dužine preostalog vremena, već ponajviše zbog načina na koji ću otići. Do tada sam mislila da će moje srce samo u jednom trenutku prestati da kuca, i da ću se ugasiti i da ću otići u tišini i bezbolno. Ali, uznapredovali karcinom pluća ne donosi takav već upravo suprotan kraj - kraj u mukama i patnji. Zahvalila sam se doktoru, okrenula, popakovala svoje stvari i vratila se u Srbiju. Mislila sam, ako već treba da umrem, neka to bar bude u zemlji gde sam rođena i koju volim najviše, mojoj Srbiji.

Nisam imala nagon za borbom. Bila sam poražena čim sam čula koga imam za neprijatelja. Osećala sam da sam bez snage i bez oružja za borbu sa rakom. Tražila sam od Boga samo jedno - da me brzo uzme, da ne odem u mukama. Da zaustavi to moje slabo srce i da to bude to.

Ali Bog je očigledno imao neki drugi plan za mene. Bog je poslao nekog - mog starog prijatelja, moju “neljubavnu ljubav”. Tebe, Branko, koji si kad si došao kod mene u stan bez reči podigao roletne, došao do mene, uhvatio me za kragnu i rekao: “Ustaj! Ne zanima me šta ti misliš o tome. Samo ustaj!” Naterao si me da se borim, rekao da ti nećeš dozvoliti da umrem od raka, rekao da ti trebam još tih par godina koliko mi srce dozvoljava i da me ne planiraš predati bez borbe. Pokazao si mi kako i sa čim da se borim. Rekao da će to biti dovoljno, i bilo je dovoljno.

Evo me ovde posle osam godina. Bez operacije, bez hemoterapije, bez one eksperimentalne terapije. Evo me ovde i pored nikakvih šansi koje su mi davali. Ne želim reći da je ta borba sa rakom bila laka; nikako nije bilo laka. Tri meseca lečenja, spavanje i skoro oduzetost dve trećine vremena - ozbiljna borba. Ali posle tri meseca sve se promenilo - kancer više nije bio taj koji zaokružuje datume na kalendaru, ponovo je to bilo moje srce.

Zašto mi je toliko stalo da javno pročitaš ovo pismo?

Stalo mi je jer osećam da ovo pismo može biti nekome ono što si ti bio meni onaj dan kada si došao u moj stan pre osam godina; da ovo pisme bude nečiji Branko koji će nekoga ko se predao u borbi sa rakom uhvatiti za kragnu i reći: “Ustaj! Ustaj i bori se! Ustaj na noge, stisni pesnice, stisni zube, bori se za ovaj život; i zbog sebe i zbog svih onih kojima tvoj život nešto znači. Na kraju krajeva, bori se i za svoju zemlju, jadnu i izmučenu, zemlju kojoj svaki život nešto znači, kojoj znači svaka majka, svaki otac, svaki brat i svaka sestra”.

Nađite svoje saveznike; doktori, prijatelji, svaki dobronameran čovek, svaki saveznik je dobrodošao.

Nađite svoje oružje. Ja sam ga našla; ustvari Branko ga je našao, a ja nikad nisam saznala ni kako ni gde ga je pronašao, ni kako je bio toliko siguran u to. Šta je to konkretno, neka to ostane za mene; ne mogu i ne želim preuzeti odgovornost da to neko ko ovo sluša i gleda prihvati kao savet; a i nije to baš svima dostupno; nemaju baš svi nekog svog Branka. Ali i bez nekog svog Branka, čak iako ste ostali sami, ne predajte se, jer sam duboko uverena da je malo situacija u životu, i da je malo situacija u borbi sa kancerom a da nema nikakvog rešenja i da nema nikakvog oružja. Nađite svoje. Tražite ga. Ali i ne zaboravite: samo oružje, sam lek, bez volje ne znači ništa. Ako sam ja živela i pobedila kancer, ja sa svojom osnovnom teškom bolešću, onda je to izvodljivo za gotovo svakog.

Ja ne znam koliko će ljudi ovo videti; nadam se što više. Nadam se da će ovo doći do onog jednog čoveka kojem će ovo biti signal i snaga da ustane, da se bori i da pobedi. Nadam se da će ovo što Branko čita čuti mnogo ljudi, a ako to bude tako, onda smo razbili tišinu oko ove pošasti i napravili veliku stvar. Da kažemo ljudima da nisu sami, da ima nade; i da ustanu. Delite ovo da što više ljudi čuje i da zajedno spasemo bar jedan život, a ako bude sreće i više.

Branko, hvala ti puno. Hvala ti na svemu. Hvala ti i za ovu poslednju stvar koju činiš za mene.

Suzdrži suze dok slušaš “Pictures of you”.

Zauvek tvoja,

Cica.“