Sa majkom pričamo u snovima

TAMARA (9) i Tijana Lazović (6) iz sela Banje kod Zubinog Potoka na Kosmetu odrastaju bez roditeljske ljubavi. Oca Rodoljuba nisu, kažu, ni zapamtile. Preminuo je 2013. od posledica bombardovanja i učešća u ratnim dejstvima na Košarama, Juniku... Dve godine kasnije, devojčice su ostale i bez majke Valentine, koja je umrla od karcinoma.

Dočekuju nas ispred dvospratne nedovršene kuće, smeštene na brdu nedaleko od administrativnog prelaza Brnjak. Odavde, sa severa Kosmeta, puca pogled na jezero Gazivode. Dok maze psa Medu, pitaju nas ko smo i zašto smo došli. I da li smo im i mi, možda, neki rođaci.

- Uđite u kuću, prijatnije je - poziva nas Nada Lazović (58), Tamarina i Tijanina tetka, koja se sa sestom Dobricom brine o devojčicama.

Do kuće Lazovića dolazi se nasipanim putem, ali osim škole i crkvice, u selu nema drugih ustanova.

- Ja sam im privremeni staratelj, jer zbog uslova u kojima živim ne mogu da im budem hranitelj. A da sam to postala, sigurno bismo imali viša primanja - oglašava se i Dobrica Sovrlić (53), druga tetka, koja pojašnjava da devojčice žive od očeve penzije od oko 10.000 dinara, socijalne pomoći od 12.500 dinara i 6.000 dinara dečjeg dodatka. - Ali, samo neka su one žive i zdrave.

Dobrica je, kao i sestra, ostala bez posla 2004. u preduzeću "Javor" u Zubinom Potoku. Poslednje dve i po godine, sa suprugom i dva odrasla sina, sa kojima živi u baraci od četvrdesetak kvadrata, nadomak jezera, pored obaveza oko svoje porodice sve češće boravi u selu Banje da bi sa sestrom Nadom brinula o devojčicama. Zahvalna je svima koji su im pomogli u uređenju kuće, ali napominje da devojčicama najviše, ipak, nedostaje ljubav roditelja.

- Sećam se kada nas je mama vodila kod nekih rođaka, ali ne mogu da se setim mesta u kojem smo bile - odgovara mlađa Tijana na pitanje da li se seća majčinog lika.

Sedeći na krevetu pored mlađe sestre, Tamara kaže da ih tetke odvedu ponekad na groblje gde su im sahranjeni roditelji.

- Iako nam je snaha sahranjena pored brata, njoj još nismo uspeli da podignemo spomenik. Nažalost, još nisam platila ni za onaj bratovljev kamenorescu Boži iz Mitrovice, koji me na sreću i ne podseća na to - priča Dobrica. - Tamara pohađa drugi razred, i već razmišljamo šta ćemo kada bude krenula u peti, jer škola u selu je samo do četvrtog - kaže tetka Nada, koja je sve češće u roditeljskoj kući koju je svojevremeno njen brat počeo da sređuje i obnavlja.

U uređenju doma, koji je, kaže Nada, pre svega dom devojčica, pomogli su brojni donatori, zahvaljujući kojima su opremili i kupatilo. Na kraju posete, devojčice nam kažu da često sanjaju roditelje, pre svega majku, sa kojom ponekada, kako nam reče Tamara, razgovara u snovima.

* O Tamari i Tijani brine rodbina

ŽELjNE I BRATA

OSIM roditelja, devojčicama nedostaje i brat Bojan (15), Valentinin sin iz prvog braka, koga je prošle godine posredstvom Cetra za socijalni rad iz Subotice preuzela porodica njihove majke. I dok pričaju da se povremeno sa bratom čuju telefonom, njihove tetke kažu da će dečak uskoro doći da poseti sestrice.

- Nisam htela da im govorim, želela sam da ih iznenadim - kaže Dobrica.

I SNOVI SKROMNI

- KAD porastem, volela bih da postanem učiteljica, da učim đake - kaže nam Tamara, dok malena Tijana želi da se brine o životinjama. Posebno su joj dragi konji, iako ih baš, priznaje, nije viđala u selu.

- Evo uzmite moj broj, možete nekada da me pozovete - kaže nam starija od sestara na kraju posete kući u kojoj, iako imaju najosnovnije stvari, devojčice odrastaju uskraćene za roditeljsku ljubav.