Prešli 9.500 kilometara samo da čuju srpsku trubu

NIŠTA nije moglo da spreči Ejsti (31) i Tiana (33) Rulofs da iz Johanesburga dođu u Guču! Pred željom da čuju trubu i posete Sabor trubača, pale su sve "prepreke" - i 9.500 kilometara puta od Južnoafričke Republike do prestonice srpske trube, i višednevno putovanje sa presedanjima u Minhenu i Ljubljani i skupe avionske karte. Ono što im je o spektaklu u Dragačevskom kraju rekla prijateljica Tina, poreklom iz Slovenije, i ono što su pročitali iz knjige o Guči, koju su od nje dobili, bio je dovoljan izazov da spakuju rančeve i iz najjužnije zemlje Crnog kontinenta krenu put "trubačkog centra sveta".

I sve je vredelo truda, rekli su nam u ponedeljak u Beogradu mlada analitičarka u banci i sistem menadžer IT tehnologija. Po povratku iz Guče, još puni utisaka, veseli, nasmejani, tvrdili su da će ponovo doći. Ne samo u dragačevski kraj, nego na "krstarenje prelepom Srbijom".

- Oduševljeni smo - kažu gotovo uglas Ejsti i Tian. - Festival u Guči je, zaista, neverovatan i uzbudljiv. Mesto gde se baterije napune za nekoliko minuta. Svuda oko nas bili su razdragani ljudi, gostoprimstvo smo osetili na svakom koraku, uživali u muzici i srpskoj hrani... Nedostaje nam jedino dovoljno pravih reči da opišemo sam sabor, tamošnju atmosferu, fantastičan, nestvaran zvuk trube i virtuoznost trubača. To se, jednostavno, mora doživeti. Ipak, pokušaćemo da utiske što vernije prenesemo našim prijateljima u Južnoafričkoj Republici, ali i širom sveta.

Posebno iznenađenje im je, vele, bilo to što je sve dobro organizovano, nije bilo čekanja u redovima. Opuštenost ih je, kažu, začas opijala.

- Nikada na jednom mestu nismo videli toliko pripitih ljudi koji uopšte nisu agresivni - priča Ejsti. - Ali, verujem da su taj opojni, prodorni, a istovremeno tanani zvuk trube, pesma i prava festivalska atmosfera, sigurno najbolji "lek" i protiv agresije i protiv depresije. Ma, protiv svih stresova savremenog čoveka! Dakle, da bi se dugo živelo treba češće dolaziti na Sabor trubača u Guču.

Tian, pak, ne krije oduševljenje brojnošću posetilaca sabora, ali i činjenicom da ih ima iz svih krajeva sveta.

- Neverovatno je dokle je sve doprla legenda o Guči - nastavlja Tian. - U hotelu smo upoznali bračni par, Belgijanca i Iranku, koji su, takođe, krenuli na sabor. A u autobusu, svi zajedno, upoznali smo i ljude koji su u "prestonicu trube" krenuli iz Češke, Holandije, Francuske, Bugarske, Malte... Čak 11 različitih jezika govorilo se u tom autobusu za Guču. Neverovatno! Nikada pre to nisam doživeo.

Pamtiće, kako pričaju ovi mladi ljupki ljudi, pre svega srpsko gostoprimstvo. Na putu iz Johanesburga, preko Minhena i Ljubljane, takvu srdačnost i neposrednost nisu doživeli pre Srbije. A ni hranu!

- Srpska jela su neverovatno ukusna i jedinstvena - tvrdi Tian. - Prijatelji su nam preporučili da kad ne znamo šta da naručimo, da samo kažemo: "Mešano meso". Ali, mi smo otkrili i još mnogo drugih specijaliteta, pre svega svadbarski kupus, jelo za sva čula. Tu su i sir, kajmak, lepinje i paradajz... Nikada nisam jeo paradajz tako lepog ukusa. Jela ga je čak i Ejsti iako ga ranije nije volela. Sve ovo što smo doživeli je najbolji poziv da dođemo ponovo. Što pre!

Tian i Ejsti u prvom redu Sabora u Guči

"KALAŠNjIKOV" I BOBAN MARKOVIĆ

UŽIVALI smo u svim kompozicijama - kažu naši sagovornici.

- Iako smo ljubitelji alternativne rok muzike, prosto smo opčinjeni srpskom trubom. Najviše kompozicijom "Kalašnjikov", za koju smo tek sada shvatili da nosi ime po čuvenoj ruskoj automatskoj pušci, i predivnim, jedinstvenim orkestrom Bobana Markovića.