Kruševljanka već 57 godina na insulinu

ZAGORKA Vučković (59) imala je samo 18 meseci kada su joj lekari u Tiršovoj dijagnostikovali dijabetes tipa 1. Sigurno je jedan od dijabetičara sa najdužim "stažom" na insulinu u Evropi, a praktično svakog dana pokazuje da je medicinski fenomen. Jer, osim što nije imala uobičajenih zdravstvenih komplikacija zbog šećera, a uprkos savetima i stručnim procenama, postala je i majka, a imala je i 27,5 godina uspešne karijere u ekonomiji.

- Možda bi moja starija sestra Verica, koja je umrla godinu dana pre mog rođenja od istih simptoma, preživela da joj je bolest otkrivena na vreme - počinje svoju ispovest za "Novosti" neverovatna Zagorka. - Kruševački lekari nisu znali ni moju dijagnozu, a srećom, završila sam tako što sam provela godinu i po na Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj. Odmah se krenulo sa insulinom i od tada se insulin i ja nismo razdvajali.

Zagorkini roditelji Radoslav i Hranislava naučili su da joj daju terapiju, a ona je nastavila sama da se leči već od sedme godine, kada je iz rodnog sela Lovci krenula u Kobilje na školovanje. Prvo je uzimala insulin jednom dnevno, pa dva puta, da bi konačno prešla na četiri doze na dan.

- Ništa mene nije sprečilo da regularno završim osnovnu i srednju školu, a kao ekonomista, od 1977. godine, počela sam da radim u tada velikom preduzeću IMK "14. oktobar" - svedoči Zagorka. - Celo detinjstvo sam provela po bolnicama, ali zato nisam mislila o sebi kao o bolesnoj devojčici. To uverenje me nikada nije napuštalo.

U braku je, u 25. godini, rodila sina Gorana. Celu trudnoću provela je, priseća se, uz džak šećera. Poručuje da svako može da rodi zdravu bebu kad je ona uspela. Danas je srećna baka dva unuka, Marka i Viktora.

- Nije bilo lako, ni na poslu ni kod kuće - objašnjava nam Zaga. - Vraćali su me u život često. Kolege u kancelariji su imale tačna uputstva o reagovanju ukoliko upadnem u hipoglikemiju: da mi odmah razmute šećer u vodi i da se naravno, ne naljute ako krenem da buncam. Jednom su me skoro i "sahranili", pa su se silno obradovali kada sam se vratila iz bolnice istog dana.

Priseća se Zagorka i vremena kada se nivo šećera merio uz pomoć "benedikta", plave tečnosti koja se odmeravala, pa se u epruveti nakon reakcije sa drugim elementom iskuvavala na lampici. Onda se beležila dobijena boja. Negde na tavanu, čuva naša sagovornica sveske sa ispisanim kretanjima šećera po toj, sada već prevaziđenoj metodi koja se radila po tri puta dnevno.

Iako je danas kontrolisanje glukoze daleko jednostavnije, Zagorka je primorana da pet do sedam puta u toku dana meri šećer, a od kako je, za manje od godinu dana, ostala i bez roditelja, sve kraće spava. Jer u toku noći nema nikoga da je "drži na oku".

- Zato redovno navijam sat, često dežuram do gluvo doba, pa pojedem nešto slatko. U principu, spavam oko pet sati - svedoči sagovornica "Novosti".

- Redovno me obilazi sin, a iz Užica dolazi moja mlađa sestra, Mirjana. Sve to mnogo znači.

Zagorka sa majkom kada su joj otkrili dijabetes

ŽAL ZA PUTOVANjIMA

ZAGORKI je ostao samo žal za putovanjima. Priča nam da je počela da putuje, pre svega, zahvaljujući Društvu za borbu protiv šećerne bolesti u Kruševcu, čiji je aktivni član. Dok je radila nije mogla, kada se školovala nije smela. Svaki put od kuće bio je rizičan.

- Tako sam postala putnik tek kada sam otišla u invalidsku penziju, ali sam uvek bila u pokretu - kaže na kraju naša sagovornica. - Moja je filozofija da čovek treba da "pretrči" dijabetes, pa sam tako sve u životu radila brzo, a oduvek sam hitro pešačila.