Susret sa istorijom: Rađanje tabloida u Srbiji

TVORAC modernog srpskog novinarstva i jedan od najvećih naših novinara na razmeđi dva veka, Pera Todorović, žanjući mnoge bure, preko glave je preturio - dve bune i jedan rat, četiri godine izgnanstva i više od 20 hapšenja, presudu na 27 godina robije (odrobijao 5 godina, 7 meseci i 10 dana), presudu na smrt, pa pomilovanje. Usput, gotovo do smrti, uređivao je desetak listova i časopisa, što u zemlji, što kao izgnanik. I sve to samo za 55 godina života.

Stigao je Todorović da napiše najbolju ratnu hroniku („Dnevnik jednog dobrovoljca“, 1876), najbolji istorijski roman („Smrt Karađorđeva“, 1891) i najbolju književnu reportažu (Hajdučija, 1887). Stigao je da bude među osnivačima Radikalne stranke, od koje će potom doživeti najveća proganjanja, da bude miljenik tri srpska vladara, da bi i od njih doživeo poniženja i da bi, pri svemu tome, opsednut opakom bolešću, spas potražio u morfijumu koji je tada služio kao lek protiv bolova i od kojeg se zatim lavovski branio da ne postane zavisnik, znajući za sve opasnosti koje sobom nosi uzimanje narkotika. Bio je najljući opozicionar pa "miljenik tri kralja", a za pola veka života upamtio je na srpskom prestolu četiri Obrenovića i dva Karađorđevića.

Za nanete mu uvrede, Pera Todorović je nalazio utehu govoreći: "Vreme, budi mi svedok", a za srećne ishode mislio je da treba da zahvali što se rodio na Spasovdan, koji je te 1852. godine bio baš 2. maja.

ŽIVOTNA sveća dogorela mu je 7. oktobra 1907, tri dana posle sedeljke kod "Gospodarske mehane" u Beogradu, koju je priredio jedan vinarski trgovac i narodni poslanik. Na sahranu su došli svi radikalski prvaci, osim Nikole Pašića. Između ova dva sudbinska datuma odvijao se uzbudljiv i dramatičan život romansijera, političara i nadasve polemičara. Rođen je u selu Vodica u okolini Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane. Studirao je pedagogiju u Cirihu, ali je nije završio. U ranoj mladosti bio je jedan od prvih pristalica Svetozara Markovića. Kao briljantan govornik, Todorović je odigrao važnu ulogu u pridobijanju velikog broja pristalica Radikalne stranke. Zbog Timočke bune 1883. godine bio je zatvoren i osuđen na smrt, ali mu je ta kazna zamenjena robijom. Radikali ga 1886. izbacuju iz svojih redova zbog toga što je, na zahtev kralja Milana, koji ga je oslobodio kazne, pokušao da ih ubedi na saradnju sa kraljem i Naprednom strankom.

Od tada se bavio isključivo novinarstvom, uređuje "Male novine", prvi senzacionalistički list u Srbiji, čiji je dnevni tiraž u malenom Beogradu prelazio 30.000 primeraka. Nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. Ove novine imale su crnu hroniku i prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović je smanjio cenu primerka na pet para (otud naziv "petparačke novine"). Organizovao je uličnu prodaju. Pera se nije libio da objavljuje i društvene skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti.

MNOGI hroničari žurnalizma smatraju ga ocem srpske tabloidne štampe i preko ovog lista dokazuju tezu da su tabloidi kod nas oduvek bili vezani za politiku i strančarenje. Bio je optuživan da je "jedna vrlo gadna bolest društvena", da je "nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu", da je homoseksualac..."

"Male novine" je zabranio kralj Aleksandar Obrenović septembra 1900. zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901, pod nazivom "Stare Male novine". Posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević - dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali, ponovo su zabranjene.

Preživeo je vreme kada su reči optužbe "Ti si karađorđevac" bile strašne i opasne. Punih 45 godina. Od 1858. pa do 29. maja 1903. godine. Doživeo je vreme kada se sve okrenulo, kada je postajalo opasno ako se nekom kaže: "Ti si obrenovićevac!"

"Male novine" Pere Todorovića bile su list za svakog

KAKVA sudbina! Trideset punih godina se "branio i zubima i noktima" da nije karađorđevac. Nekoliko puta umalo nije glavom platio. A kada su na presto došli Karađorđevići morao je da se brani i pravda da nije skriveni "karađorđevac". Ali, Obrenovići padaju 29. maja, a na srpski presto dolazi "karađorđevac".

Na zalasku života, u pedeset i prvoj godini, Pera Todorović je osetio potrebu da, u sto svezaka "Ogledala" (1903/1904), uglavnom u autobiografskim zapisima, piše za ondašnjeg, ali i za budućeg čitaoca. Za istoriju. Pa ko se prepozna, prepoznaće se.

DECENIJAMA je u srpskim novinarskim krugovima ime Krste Cicvarića bilo simbol svega onog što je nedostojno u ovom časnom (ili bar doskoro) pozivu. Njegov kredo je bio: "Kleveći, stvaraj haose uz psihozu pogroma, i nipošto se ne osvrći na onoga koga si jednom ugrizao, već stalno traži nove koje ćeš ujesti!"

U retkim knjigama pominje se kao urednik i suvlasnik (s Dušanom Paranosom) "Beogradskog dnevnika" koji je izlazio svakog dana od 1919. do 1923, da bi se potom raspolutio, pa je jedan deo izdavao Voja Jovanović, a drugi, i dalje pod imenom "Beogradski dnevnik", ali sa sitnim slovima iznad - "Cicvarićev" kome se 1927. pripojio Savićev "Balkan".

Za urednika međuratnog lista "Balkan" Cicvarić je bio idol. Savić je, pored novina, prodavao i svoje travke za lečenje raka, tuberkuloze, padavice i crnog prišta. Da bi se dodvorio svom uzoru, za univerzalni lek je proglasio - cicvaru!

Cicvarićev rad za ozloglašeni "Balkan" pominje i Radovan Zogović u "Borbi" od 23. oktobra 1946. godine, u članku "Može li izdaja da zastari". Tamo se konstatuje da je novinar Cicvarić bio saradnik okupatora, jer je uređivao nacionalsocijalistički "Balkan". Zogović ga tu naziva "najprljavijim i najnižim novinarskim klevetnikom i ucenjivačem", to ničim ne obrazlaže, jer "o njemu se sve zna" pa odmah prelazi na neke druge kolaboracioniste.

Krsta Cicvarić

O CICVARIĆU se tada znalo da je tokom okupacije bio gotovo slep i da je retko izlazio iz kuće. Bio je daleko i od novinarstva i od okupacijskog "Balkana". Nije mogao da se brani od Zogovićevih optužbi jer su ga nove vlasti još 31. oktobra 1944, bez suđenja - streljale!

Rođen je 1879. godine u Nikojevićima na Zlatiboru. U Mačkatu je završio osnovnu školu, srednju vanredno u Beogradu, a potom studirao filozofiju, najpre u Beču, potom u Beogradu.

Milojko P. Đoković, u knjizi "Dvesta godina novinarstva u Srbiji" piše da je Cicvarića "Vinston Čerčil ubrajao među najbolje novinare u Evropi... Englezi su ga uveli i u svoj leksikon... Imao je ogromnu biblioteku s delima domaćih i stranih pisaca. Govorio je engleski, francuski, nemački i italijanski. Priča se da nikad nije ušao u štampariju!"

Uređivao je i anarhistički list "Hleba i slobode" i "Radničku borbu". Anarhističkim idejama bio je privržen čitavog života. "Borio se sam protiv svih", beleži M. P. Đoković, "od Boga do gospodara. Branio je Marksa, ali je Engelsa smatrao konfuznim!"

Pera Todorović

SVESTRANO obrazovana ličnost, Krsta Cicvarić je išao i korak dalje od novinarstva, u književnost i filozofiju. Zna se da je objavio 15 knjiga, o Darvinu, Lamarku, Svetozaru Markoviću, Slobodanu Jovanoviću, Stojanu Protiću... polemisao sa Branom Petronijevićem.

Ustremio se na komunističke ideologe. Sovjetski komunizam je nazivao "običnom ludorijom" i stao u odbranu žrtava staljinističkog terora, i to mu je, po svoj prilici, i došlo glave.

Tužnije od te smrti je stavljanje na stub srama, na kojem je Krsta Cicvarić već decenijama razapet. Krstino prezime ostalo je kao bauk za mnoge dolazeće novinarske generacije.

Bombarduju nas neodmereni, neistiniti, neumereni, nemoralni, a često i nepismeni naslovi i tekstovi sa stranica brojnih tabloida... Pera Todorović je odavno rehabilitovan. Možda je Krsta Cicvarić zaslužio nekakvu rehabilitaciju.