Vojvođanske priče: Šajke Dunavom još plove

ŠAJKE od suvoga kedra s katarkom od šimšira i sa svilenim jedrima ne grade se samo u pesmi. Grade se i u Bačkom Monoštoru, u malenoj radionici Đure Ranga, jedinog čamdžije u našoj zemlji.

Iako, razumljivo, nisu od kedrovine, već od smreke i borovine, Đurine šajke i čamci plove rekama, kanalima i jezerima po celoj Evropi. Nije čudo što nastaju u Bačkom Monoštoru, selu opasanom Dunavom, rukavcima, ritovima i kanalima, a da biste došli u njega, morate proći bar jedan od sedam mostova. Zbog toga se čamci od davnina koriste za prevoz ljudi, ogreva, robe...

A u ovaj posao Đuro, jedan od najpoznatijih stanovnika malog bačkog sela nadomak Sombora, ušao je pre petnaestak godina.

- Ovim poslom se najpre bavio moj pokojni otac, koji je bio električar, ali kada je otišao u penziju, počeo je da pravi čamce, najpre za sebe, a potom i za prijatelje. Međutim, iznenada je preminuo, a kako je imamo kaparisanu porudžbinu, ja sam se ponudio da taj posao završim - seća se Đuro, inače po struci elektrozavarivač. - Dok sam uradio ta dva čamca, došle su i druge narudžbine. I eto, tako je sve počelo. Alat za auto-limariju sam stavio u stranu i latio se šmirgle, cirkulara i drugih mašina.

Za sve ovo vreme Đuro je napravio više od hiljadu plovila, različitih tipova i dimenzija. Sve radi po narudžbini i “iz glave”. Da, dobro ste pročitali - “iz glave” i bez ijednog papira ili skice.

- Zato su oni unikati, ne mogu se prekopirati - dodaje ponosno. - Za jedan čamac potreban je jedan dan što se tiče obrade drveta, ali rad na zaštiti zavisi od vremena, i ukoliko je ono povoljno - sunčano i oko 20 stepeni, potrebna su mi tri dana. Posle toga može u vodu, a koliko će u njoj da “živi”, ponajviše zavisi od gazde.

Pored drvenih čamaca, Rangova radionica, u kojoj se smenjuju mirisi svežeg drveta i zvuci mašina, iznedrila je i dva brodića - šajke od po 12 metara. Reč je o austrougarskim rečnim brodićima velike dužine, male širine i plitkog gaza, koji se pokreću pomoću vesala i jedara, a po potrebi i konjske ili ljudske snage. Obično su služili za borbu ili prevoz hrane i oružja.

- Prvu šajku sam uradio prema projektu - dobio sam pun džak papira i sve sam radio po tome, ali kada se došlo do kraja, nastali su problemi. Na papiru sve to lepo izgleda, ali drvo ima svoje zakone koje moramo poštovati - objašnjava Đuro. - Zato sam drugu radio bez ijednog papirića, imao sam samo dimenzije i muzejski nacrt iz 18. veka. Uz moje prepravke i ideje, nastala je mnogo lepša i plovnija šajka od svoje prethodnice. Rađena je povodom 250 godina od osnivanja Šajkaškog bataljona, i svi smo bili ponosni kada je porinuta u vodu. To je bio jedan kompleksan posao i zahtevao je osam mesece efektivnog rada. Brodić je dugačak 12 i širok dva metra, ukupno je utrošeno tri i po kubika hrastovine, pola kubika građe od crnog bora i isto toliko jasena, duda i smreke.

Zanimljivu porudžbinu Đuro je imao i pre nekoliko godina, kada je napravi krevet u obliku barkice u koji je trebalo da stane dušek.

- Uradio sam ga po dimenzijama dušeka, ali se na kraju ispostavilo da ni kroz vrata ni kroz prozor ne može da uđe u stan na trećem spratu. Prilično je namučio vlasnike - seća se majstor, koji s ponosom pokazuje i fotografiju princa Čarlsa na zidu. - Taj čamac su otkupile “Vojvodinašume” i u njemu se vozio princ prilikom boravka u našoj zemlji.

Dok je njegov otac ručno radio pet čamaca godišnje, Đuro pamti da je tokom godine uspevao da napravi čak 102 čamca.

- U prvih desetak godina prosek je bio 86 čamaca, a onda su došle kriza i besparica. Prošle godina je bila katastrofa, uradio sam samo 28 čamaca, a ni ova izgleda neće biti mnogo bolja - dodaje, ne prekidajući rad na desetom plovilu koje radi ove godine. - Ljudima trebaju čamci, ali novca nema. U vreme kada sam ih radio 80 godišnje, lepo sam živeo, a sada preživljavam. Ali nešto se mora raditi. Ne smemo dopustiti da ovaj lepi stari zanat ode u zaborav. Kroz radionicu je prošlo 15 momaka i radnika, ali mladi nisu zainteresovani da zasuču rukave, traže lakši način da zarade. Nažalost, ne žele da upoznaju lepotu zanata i stvaralaštva.

A posebne tajne za njega nema. Sem da se on ne uči iz knjiga.

- Svaki čamac radim kao da ga radim za sebe, uvek razmišljam na koji način bih ja njime upravljao, jer sam i ja strastveni pecaroš. Ako postoji neka tajna, to je da se što više radi i da se upoznaju drvo i zakoni prirode - zaključuje jedini čamdžija.

“MONOŠTORAC”

“MONOŠTORAC” je poseban tip čamca - uzan i dug, podjednako zašiljen na oba kraja, da ne mora da se okreće. Bački Monoštor je na neki način “ostrvo”, sa svih strana je okružen vodom i šumama koje večito plavi Dunav, te su ovi čamci vrlo pogodni za prevoz.