Tito me zagrlio i poljubio mimo protokola

TITA sam upoznao prve poratne godine. Bio sam petogodišnjak, kad je maršalov vučjak na zlatiborskoj livadi "oteo" moju loptu krpenjaču. Uplakanog, predsednik me je uzeo u naručje, da me uteši, a taj trenutak uspeo je da ovekoveči čuveni užički fotograf Ilija Lazić. Petnaest godina kasnije, 25. maja 1961. doživeo sam počast da predam Josipu Brozu štafetu mladosti pred 50.000 ljudi na stadionu JNA i višemilionskim televizijskim gledalištem.

Užičanin Slobodan Jovanović (76), vitalan i svež u osmoj deceniji života, sa setom govori o izbrisanoj državi i današnjoj omladini "smeštenoj" u turobniju stvarnost od one jugoslovenske...

Kontrast je nemoguće prevideti. Slobodan se dobro drži, ali je Užice u tranziciji nisko palo: to više nije srpski industrijski centar. Nestao je ovdašnji vojni korpus. Brišu se ulice nazvane po partizanskim herojima, nema ni bronzanog maršala na Trgu partizana...

- Ovako je bilo: na dvadesetu godišnjicu od početka otpora fašistima, Centralni komitet je tragao za "vršnjakom revolucije". Bio sam član Saveza komunista, kao aktivan omladinac već sam radio u "Prvom partizanu", a moj otac Simo, obućar, poginuo je u bici na Kadinjači. Moja sestra je iz 4. razreda gimnazije otišla u partizane, iz rata se vratila sa činom kapetana. Deset dana pre sleta na stadionu JNA, rečeno mi je da sam od tri "kandidata" ja odabran - seća se Slobodan najuzbudljivijih dana u svom životu.

Naravno, usledile su pripreme...

- Imao sam da naučim jednu stranu teksta, da pređem od atletske staze do počasne lože improvizovanim mostom koji su na rukama držali omladinci i da u mikrofon, pred kamerama i milionskim auditorijumom Titu čestitam rođendan u ime jugoslovenske omladine. Na probi sam usled ogromne treme "kiksnuo". Na samom sletu, sve je prošlo na najbolji mogući način. Tito se, a ova srdačnost bila je neočekivana, sagnuo, zagrlio me je i poljubio - priča naš sagovornik.

Slobodanu je velika počast donela popularnost u naselju Carina gde je rođen, gde je proveo ceo vek, u Titovom Užicu i širom Jugoslavije. Grad na Đetinji je te 1961. godine postao srpska prestonica titoizma, modernizovan je i nagrađen za veliki doprinos u pobedi nad stranim i domaćim neprijateljem. Izgrađeno je moderno gradsko jezgro: Trg partizana kao pijedestal za monumentalnog bronzanog maršala, sa pozorištem, poštom, nekoliko stotina stanova i savremenom infrastrukturom. Dvadeseti rođendan revolucije shvaćen je i upriličen ozbiljno...

Prvi susret Tita i Slobodana ovekovečio je 1946. fotograf Ilija Lazić,Slobodan Jovanović sa fotografijom sa sleta

- Po povratku u fabriku, na kapiji su me čekale ushićene kolege da zajedno uđemo u pogon. Vršnjaci su želeli da me sretnu, ophodili su se prema meni kao što čine prema uspešnim sportistima. Ja sam "ostao na zemlji", skromnost je bila važna odlika te epohe, pa i moja - objašnjava Era, vršnjak revolucije. - Bio sam majstor metalostrugar, tada sam završio Tehničku školu, a zatim i Višu tehničku školu. U "Prvom partizanu" sam ostao do 2005. i penzije.

Slobodan ne krije da je i danas, kada to nije popularno, ostao veran socijalističkim idejama.

- Bili smo opušteniji, zdraviji, nismo strahovali kako ćemo prebroditi idući mesec. Titov autoritet je bio pokretački, graditeljski, a svaka godina je donosila boljitak. Narod je to cenio, ljudi su bili zadovoljni i puni elana, osećali su lični i opšti napredak. Svaki segment života bio je dobro uređen, organizovan, a Tito je zato bio poštovan i voljen - kaže na kraju Slobodan.

ZA MLADE NEMA POSLA

- Moja supruga Stana i ja imamo dve fakultetski obrazovane ćerke. Jelena je završila istoriju, a Milica građevinu. U Užice se, kao i većina mladih ljudi, posle studija nisu vratile, jer posla nema. Njihov komentar "šta tu da radimo" i težnja da odu u inostranstvo, čine da žalim za vremenom kada su se trud, rad, i znanje krunisali pristojnim životom, kada je država bila čvrsta i organizovana.