Kako je starogradska Cica aterirala u odborničke klupe

NAŠMINKANA, na elegantnim štiklama. Nikada preterano, uvek sa stilom, jednostavno i moderno. I možda sve to ne bi izgledalo tako savršeno i zgodno da ne govorimo o starogradskoj cici - Cici!

- Kada se ujutro pogledam u ogledalo, nekako ja nisam ja dok se ne našminkam. Bez obzira na to da li tog dana izlazim iz kuće ili ne, obožavam da se doterujem - kroz smeh priča penzionerka Milica Vulić (74), koja svoj nadimak Cica ljubomorno čuva i "brani ga" svojim stilom, vanvremenskom lepotom i životnim iskustvom iskrojenim širom planete.

Najstarija je odbornica u opštini Stari grad, koja u odborničkim klupama sedi i u skupštini Grada Beograda, gde kako kaže, predstavlja svoje komšije u ime "Čuvara starog grada". Okušala se na dva fakulteta i sreću pronašla u profesiji, koja je bila ispunjenje njenog prijateljski nastrojenog karaktera, ali istovremeno i suočavanje sa sopstvenim strahom. Delila je osmehe među oblacima, onako kako ih danas deli sa svakim prijateljem, susedom, svakim poznanikom, slučajnim prolaznikom...

- To je bila jedna od najcenjenijih profesija, nešto gotovo nedostižno. Kako volim da kažem, Titova veza je trebala da vas JAT primi u svoje redove. Možete zamisliti šta je u to vreme, pre više od četiri decenije, značilo da danas idete u Dubrovnik na plažu, sutra u šoping u Trst i tako proputujete širom Evrope - priseća se ova "devojka", kako je oslovljavaju u omiljenom joj kafiću u njenom kraju, centru Beograda gde je rođena, odrasla i provela ceo život.

I mlada je duhom, daleko mlađa od svojih vršnjakinja i prijateljica. Uživa u svakom danu pred sobom, učestvuje na svim manifestacijama, festivalima i podržava, kako kaže, pametne odluke i projekte mladih ljudi oko nje.

Ipak sa stidljivim osmehom priseća se svojih odluka, u onim, najluđim mladalačkim godinama - trenutka kada je nakon svršene prve godine Medicinskog fakulteta odlučila da ga napusti zbog ljubavi, kada je posle tri godine Filološkog fakulteta odletela, doslovno, u nebesa.

- U drugoj godini fakulteta upoznala sam svog viteza na belom konju, mog supruga. Crnogorca, viskokog, zgodnog, obučenog i sređenog poput Italijana. Bili smo ludi od ljubavi, pa kad nam nisu roditelji dopustili da se venčamo odmah, napustili smo medicinu. I on i ja. Bože, kada pomislim kako smo sekirali roditelje. Kasnije je on završio ekonomiju, a ja sam posle treće godine Filološkog fakulteta otišla u stjuardese i prizemila se posle nekoliko godina, opet iz ljubavi - sve kroz osmeh, prisećajući se neverovatnih uspomena, prepričava životne dogodovštine ova sasvim neobična penzionerka i sasvim obična, ponosna baka devojčica Nine i Ane.

Nakon što je nekoliko godina provela leteći širom Evrope i iznad kontinentalnog dela sveta, prizemila se kao zemaljsko osoblje na aerodromu u Beogradu, gde je provela ceo radni vek i više od toga. Kaže, prevelika briga i pre svega ljubav od strane njenog supruga kada ode na udaljene destinacije praćena lošim vremenskim prilika, bila je presudna da karijeru nastavi u tranzitnoj zoni dočekujući i ispraćajući putnike na destinacije od Njujorka do Sidneja.

- Samo u Americi nisam bila - priznaje Milica Vulić, čiji penzioni staž broji punih 13 godina. - Uživala sam u svakom danu na poslu, obožavala sam da radim i danas bih radila. Usavršavala sam se i u Engleskoj, gde sam i naučila da je London samo konglomerat raznih ljudi dok sever ove zemlje krije one prave Engleze. Nasmejane i prijateljski nastrojene. U meri u kojoj imaju sumornih i tmurnih dana, u toj meri oni srdačno dele osmehe jedni drugima.

Životna priča vredna romana. Uzevši u obzir samo susrete sa ličnostima poput Elizabet Tejlor, Ričardom Bartonom, Titom, a tu su i svakodnevne aktivnosti ove penzionerke, godine provedene na jogi, briga o sugrađanima, podrška mladima...

Sudbinski susret sa nekadašnjim premijerom Srbije, Zoranom Đinđićem, bio je prekretnica u njenom životu, koja ju je uvela u svet politike.

- Došla sam na posao i na kraju reda za čekiranje pred let ugledam Zorana Đinđića. Odmah sam mu prišla i rekla da ne treba da čeka red, da ćemo ga provesti mimo kolone. Iako nije isprva prihvatio tu ideju, ubedila sam ga i kada sam očitala njegovu kartu, rekla sam mu da bih tako volela da uđem u njegovu stranku. Istog momenta izvukao je parče papira, veličine vizitkarte i zapisao moje ime - priseća se ova doterana penzionerka.