Već 18 godina dokazuje da se razboleo od bombi!

MILAN Radić iz Kruševca otišao je na Kosovo i Metohiju kao rezervista, dva dana po početku NATO bombardovanja, na poziv otadžbine. Nije se bunio. I tada i sada, 18 godina kasnije, srećan je što su pozvali baš njega, a ne njegovog brata, samohranog oca dvoje dece. Opet bi, kaže, postupio isto, iako je "puna snaga" s kojom je tog proleća, u svojoj 34. godini, stigao na KiM, odavno "iscurila". Sedam godina posle bombardovanja Milanu je otkriven karcinom štitaste žlezde sa metastazama, i sad jedva bije i svoju ličnu bitku: sa istom onom otadžbinom čijem pozivu se bez reči odazvao, a koja ga je u međuvremenu, umesto za branioca i heroja, "proglasila" za - falsifikatora.

Milan je bio prvi u Srbiji koji je ostvario pravo na invalidsku penziju kao ratni vojni invalid na osnovu nalaza doktora, ekspertiza, veštačenja... Korak po korak, sve kako je postupkom propisano. Dobio je penziju - 30.000 dinara. Da li je malo ili mnogo, nije, kaže, ni razmišljao, iako je to jedini prihod od kojeg žive on i supruga, koja je zbog Milanove bolesti pred diplomiranje napustila poljoprivredni fakultet.

Da je tad podvlačio crtu: papilarni karcinom štitaste žlezde sa metastazama na limfnim čvorovima i desnoj bazi lobanje i 30.000 dinara penzije - bila bi dva najupečatljivija, doživotna podsetnika na boravak na KiM, od 26. marta do 22. juna 1999. godine, kada je 12. dan po okončanju bombardovanja njegova jedinica povučena s terena. Ali vrteška u njegovom životu tek će se pokrenuti, i evo, godinama nikako da se zaustavi, a Milan se na njoj oseća kao čovek sa "najtežom dijagnozom bolesti kretanja" - užasno.

Prvo je PIO fond poništio osnov penzionisanja. Milan više nije bio penzioner borac, sa povredom na radu, nego penzioner bolesnik, kao bilo koji drugi koji se ko zna zbog čega, i od čega, razboleo. Penzija je sa 30.000 "skresana" na 20.000 dinara.

- Ni tu se priča ne završava, jer je PIO podneo dve krivične prijave protiv mene koje je potpisala Snežana Tadić - govori za "Novosti" Milan sa izrazom čoveka koji je već ko zna koliko puta, i na koliko mesta, ponavljao istu priču, najčešće sa utiskom da se obraća zidu. - Ispitivan sam u Kruševcu, po nalogu javnog tužioca. Konstatovano je da nema elemenata krivičnog dela. Godinu kasnije, 4. 12. 2015, okrivljen sam za falsifikovanje tri ekspertize koje je sedmočlana komisija potpisala, na osnovu dokaza opet sam oslobođen. Sad čekam dalje korake PIO fonda, koji je prvo, valjda, trebalo da pita svog službenika zašto nije overio kopije kada je meni vratio originale ekspertiza.

Milan nije osećao svoju bolest sve dok, sasvim slučajno, na vratu prlikom brijanja nije otkrio mali otok, kao posle uboda komarca. Nije mnogo obraćao pažnju na to, ali otok nije prolazio nedeljama. Onda su počela snimanja, jedno, drugo, treće... Zaključak je bio "nije ti ništa", sve dok specijalista za maksilofacijalnu hirurgiju nije tražio nalaz sa ultrazvuka. Milanu su se dotad već javile vrtoglavice, nesvestice, često je povraćao... Na ultrazvuku je oko aorte otkrivena izraslina veličine pet sa četiri centimetra.

- Operisan sam u Kruševcu, u julu 2006. godine, a onda su me poslali u Beograd, u Institut za onkologiju i radiologiju Srbije - priča Milan. - Već u septembru sam operisan drugi put. Operisao me je, na Malu Gospojinu, profesor dr Radan Džodić. Kasnije sam lečen radioaktivnim jodom u Kragujevcu, pijem nadoknadu hormona štitaste šlezde, idem na kontrole, ali rezultati nisu baš dobri.

Otkako je bolest otkrivena, Milan je, kaže, sumnjao da je ona posledica izloženosti kancerogenim agensima tokom bombardovanja, ali čekao je da to neko i potvrdi.

Foto: Z. Jovanović

- Mi kao vojska nismo bili zaštićeni, a nekoliko puta smo i direktno bili izloženi eksplozijama - priča Milan. - Od Đurakovca, kada su ispaljeni projektili za koje je i NATO kasnije priznao da su imali punjenje osiromašenim uranijumom, bili smo udaljeni jedva 150 metara vazdušnom linijom. Rejon gde se kretala moja jedinica, između Drenice, Peći, Đurakovca i Rudnika, svakodnevno je gađan. Utvrđeno je da je na 95 odsto lokacija gde su oni gađali, a gde je bila moja jedinica, zračenje bilo 1.100 puta uvećano, odnosno bilo je 235.000 bekerela po kilogramu. Te nalaze je Mirjana Anđelković Lukić publikovala u knjizi "Darovi 'Milosrdnog anđela'". Mi to tada nismo znali, ali činjenica je da smo bili nezaštićeni. Vojska nije radila dekontaminaciju ni ljudi, ni terena.

Posle operacije, na jednoj od kontrola profesor Džodić je pitao Milana za saglasnost da uzorak odstranjenog tkiva tumora pošalje u Japan i u jednom od nalaza preporučio genetsko ispitivanje parafinskih kalupa "zbog mogućeg indukovanog papilarnog MA PS u zoni zračenja tri meseca 1999. godine".

Milan nema saznanja da li su uzorci poslati u Japan i da li su rađene analize, ali na osnovu profesorove preporuke je upućen na Institut za medicinu rada "Dr Dragomir Karajović", u Centar za jonizujuće zračenje u Beogradu. Tamo je dao krvi i 24-satni urin. Nađene su - hromozomske aberacije, odnosno promene u genomu i hronična ozračenost!

- To su potvrdile tri ekspertize - kaže Milan. Takve ekspertize imamo samo nas petorica u Srbiji. Nekoliko kolega sa kojima sam bio na KiM samo su nestali, od leukemije i sličnih bolesti. Svi koji smo bili u jedinici imamo iste pečate na vratu. Možda to ništa i ne znači, ali nekako smo obeleženi. Ima onih koji tvrde da osiromašeni uranijum, za njih verovatno i plutonijum kojim je, takođe, nalažen na mestima gde je NATO gađao, nisu opasni. Ja kažem, ako je zdrav, dajte nam po teglu pa da mažemo na hleb.

ZRAČENjE NA SVAKOM KORAKU

MILAN kaže da je gledao mape gde su nađeni osiromašeni uranijum, pa i plutonijum, koje poseduju i stručnjaci koji traže da se ustanove posledice NATO bombardovanja po ljude i životnu sredinu:

- Na svakom mestu gde sam nogom kročio za ta tri meseca boravka na KiM stoji tačkica da je gađano projektilima sa uranijumskim punjenjem.