Bivši direktor IMT-a: Znalo se zašto se slavi 1. maj

DRŽAVNI praznici poput 1. maja i 29. novembra bili su podsticaj radnicima u svim fabrikama za veću, pa i rekordnu proizvodnju. Želja svih bila je da se u čast praznika što više proizvede. Najbolji radnici bivali su javno pohvaljeni i nagrađivani, i na taj način motivisani i stimulisani za rad. Vodili smo računa o svemu. Jer, samo korektan odnos između radnika i poslodavaca stvara "zdravu klimu" u kolektivu i podstiče proizvodnju.

Ovako za "Novosti" govori Radoslav Radović (83), nekadašnji direktor beogradske Industrije mašina i traktora (IMT), uz čije ime obavezno ide i krilatica - "traktorska legenda". Dok je bio na čelu ove fabrike, od oktobra 1970. do kraja 1986. godine, IMT je zapošljavao 12.500 radnika u 12 fabrika od Knjaževca i Boljevca, preko Beograda do Slavonskog Broda. U tom periodu traktori i poljoprivredne mašine sa proizvodnih traka IMT "pokorile" su tržište na svim kontinentima, a preduzeće s pravom važilo za moćnog, svetskog giganta. U tom zlatnom periodu IMT, zaposleni su sa elanom obavljali radne zadatke, plate i regres isplaćivani su im na vreme, a o mogućim odredištima gde će provesti slobodne praznične dane razmišljali su mesecima unapred.

- Poslednjih desetak dana aprila, radnici su se uveliko pripremali za kratak odmor i proslavu Praznika rada - priseća se Radović. - Uveliko su razmišljali gde će za 1. maj, "tragali" za najboljim mestom za uranak, odlučivali da li da otputuju kod rodbine ili prijatelja... Bilo je i onih koji su ostajali da rade, jer zbog neprekidnosti procesa proizvodnje, na primer, peći u livnici nisu mogle da stanu. Radnici koji su ostajali da rade, bili su adekvatno i plaćeni za prekovremeni, noćni i rad za državni praznik. Ali, kada je reč o IMT, više od 80 odsto radnika za 1. maj se odmaralo.

Dok prelistava jednu od foto-monografija fabrike u kojoj je proveo ceo radni vek, u čijem stvaranju i usponu je učestvovao i, kao penzioner, nažalost, doživeo njen krah i sunovrat, naš sagovornik upoređuje radnički život nekad i sad. Govori s pauzama, tiho, ali iz njegovih reči, ipak, istovremeno odzvanjaju i tuga i jed.

- Radnik je danas gotovo rob - nastavlja Radović. - Tako je i u Srbiji i u zemljama nastalim na ruševinama socijalističke Jugoslavije. Radnik je potpuno obespravljen, objektivno nema nikakva prava, začas može da dobije otkaz, neprekidno strahuje za svoje radno mesto. Pre 30-40 godina nije bilo tako. Radnici su tada imali mnogo veća prava. Mislim, naravno, na one koji su savesno izvršavali i ispunjavali radne obaveze.

ISTORIJA U pogonima novobeogradskog giganta bilo kao u košnici, Foto Arhiva Borbe

Svom nezavidnom sadašnjem statusu, radnici su, kako priča naš sagovornik, na neki način i sami doprineli.

- Dozvolili su da budu razjedinjeni i "razbijeni" u mnogobrojnim sindikatima, a u stvari, radnike može da zaštiti samo jak, organizovan, moćan sindikat - govori Radović. - Radnicima u Srbiji danas je najpotrebnije i najvažnije da izaberu jedinstven, pravi sindikat i da kroz tu organizaciju počnu da deluju. Druge nema. A, treba da se organizuju tako da se radnik zaštiti, da mu bude bolje, da ih se poslodavci pomalo pribojavaju, ali i da svako radi svoj posao kako bi svima bilo bolje.

Da dobar i savestan radnik bude dobro zaštićen, po rečima našeg sagovornika, interes je i mudrih poslodavaca.

- Oni bi trebalo da učine ono što Zapad radi već 100 godina: da shvate da su prava poslodavaca i radnika stvar dogovora, a nikako prinude i sile - kaže Radović. - U tim odnosima ne sme da ima ni trunke sile, jer to ne vodi ničemu dobrom. Sedamdesetih sam bio u Detroitu, baš u vreme kada se posle tri meseca okončao štrajk radnika automobilske industrije. Postizanje dogovora i zajedničkog interesa, tri dana su slavili i radnici i poslodavci.

Foto Arhiva Borbe

Kao, kako sam o sebi kaže, "čovek industrije, zaljubljen u proizvodnju i stručne, kvalifikovane radnike", naš sagovornik veruje da ni radnici ni poslodavci ne treba da zaborave dve činjenice: koliko su za njihove odnose važni jak sindikat i zanatski obrazovan kadar.

- U razvijenom kapitalizmu, o kome često govorimo i kom, na koncu, težimo, sindikat je moćna stvar - kaže Radović. - Uz njega i dobro obučen radnik. Mi trenutno nemamo škole za stvaranje kvalitetnog, dobrog radničkog kadra. A, bez takvih radnika nema industrije. Za to su nam potrebne stručne, zanatske škole. Samo tako ćemo oživeti proizvodnju, podići radnika i Srbiju na noge.


OŽIVETI PROIZVODNjU

- SUNOVRAT moćne privrede Srbije počeo je u vreme Slobodana Miloševića, a dotučena je lošim, kriminalnim privatizacijama dvehiljaditih godina - kaže naš sagovornik. - Da li neznanjem ili naredbom, DOS je počeo ubrzano uništavanje naše industrije. No, danas, i posle svega, ima nade za njenu obnovu. Još imamo raspoložive proizvodne kapacitete koji nisu zastareli, još imamo zrelog, iskusnog kadra koji uz pomoć mladih, za dve-tri godine može da oživi industriju u Srbiji. To nam je jedini spas.

Foto Arhiva Borbe

BESPLATAN OBROK

- NESPORNO je da sam direktor IMT bio u socijalističkoj Srbiji, ali sam sve o dobrom odnosu radnika i poslodavca učio na Zapadu, budući da se razvijeni kapitalizam brzo prilagođavao humanizmu - otkriva nam Radović. - U IMT sam, iz Italije, Amerike, Engleske, pokušao da uvedem sve to što je dobro za radnika. Učeći u svetu uvek sam predlagao humanitarne projekte za naše zaposlene. IMT je bio prva fabrika u Beogradu koja je uvela besplatan obrok radnicima bez obzira na to u kojoj smeni rade. Bilo je to vreme ograničenih novčanih mogućnosti, ali o tome su se svi zaposleni najpre izjasnili anketom, a potom se i dogovorili sindikat i nadležne partijske, gradske i državne organizacije.

ČIST ZLOČIN

- ONO što se dogodilo IMT-u je - čist zločin - kaže Radović. - Kada je 2007. u novinama objavljen tender za prodaju IMT-a, rekao sam nadležnima da ću umesto jednog evra za koliko su tada prodata neka preduzeća, za IMT dati pet dolara, podići ga za dve godine i vratiti državi, jer mi ništa ne treba - vlasti nisu uslišile moj predlog. A, tada je za IMT, verujte mi, imalo još nade.