TE 1898. godine, 19. oktobra, obavljena je probna vožnja na pruzi Veliki Bečkerek - Novi Žombolj. Voz sa lokomotivom okićenom zelenim granama krenuo je sa članovima komisije u pola deset pre podne. Na usputnim stanicama dočekivala ga je razdragana publika, a govornici su izražavali neskriveno zadovoljstvo povodom otvaranja nove železničke linije. Voz je u četiri časa po podne stigao na stanicu Veliki Bečkerek - obala Begeja, kad je predsednik komisije dr Andor Bartoš, u ime ministra za saobraćaj, dao dozvolu za otvaranje linije.

Tako je velikobečkerečki list na mađarskom jeziku “Torontal” izvestio o otvaranju pruge uskog koloseka od 67,6 kilometara na močvarnom, skoro neprohodnom banatskom području. Ovo spajanje dva značajna grada i mnogobrojnih usputnih mesta u nekadašnjoj Ugarskoj označilo je početak stvaranja lokalne železnice. Osnivač je bilo akcionarsko društvo “Torontalska vicinalna železnica”, čija je mreža za 30 godina građenja tokom 19. i početkom 20. veka dostigla skoro 350 kilometara, omogućila društveni i privredni razvoj Banata, a Lale povezala sa svetom.

Plan za izgradnju najpoznatije pruge uskog koloseka, nazvane mala banatska pruga i prepoznatljive po “ćiri”, popularnom nazivu za voz koji je saobraćao na njoj, nastao je 1894. Podržali su ga funkcioneri županije, kao i plemići, a kapital u iznosu od 1.258.000 forinti obezbeđen je od akcija. Jedan od prvih koraka prilikom izgradnje linije bila je eksproprijacija zemljišta preko kojeg je pruga prolazila. To je zahtevalo precizno isplanirane radove stručnjaka iz Segedina. Bili su efikasni i majstori koji su postavljali šine, podizali prelaze preko pruge, zidali zgrade na stanicama... Tako je u rekordnom roku, za nešto više od godinu dana, “ćira” počeo da jezdi banatskom ravnicom.

Prema hroničarima, najzaslužniji za pojavljivanje “ćire” su tadašnji veliki župan Jene Ronai i Endre Čekonjić, najmoćniji veleposednik županije. Glavni motiv za izgradnju, osim dobrobiti stanovništva, bio je ipak njihov lični ekonomski interes. Preko imanja grofa Čekonjića voz je saobraćao dužinom od 40 kilometara, a u produžetku stizao do Malog Sombora, tj. do poseda porodice Ronai. Vozovi na maloj pruzi transportovali su njihove žitarice, brašno, kudelju, uljano seme, meso, jaja, mleko i maslac, a u Banat dopremali ugalj, kamenje za kaldrmu, šljunak...

Dve mlade naučnice, Marija Silađi i Anica Tufegdžić, preokupirane zavičajnom istorijom, a vođene nostalgijom za Banatom, uz pomoć studenata sa novosadskog Tehničkog fakulteta - Departmana za arhitekturu i urbanizam, podrobno su se bavile malom banatskom prugom. Reprezentativnom autorskom izložbom osvetlile su njen značaj, analizirale graditeljstvo duž pruge. Smelo su čak iznele predlog za revitalizaciju trase, koja bi mogla da se nađe u funkciji razvoja turizma i ponovnog uključenja srednjeg Banata u krvotok Evrope!

Radnici tokom gradnje male banatske pruge Foto: Porodica Kiš

Ističu da je linija na maloj banatskoj pruzi za seoskog čoveka simbolizovala vezu sa svetom i značajno olakšavala svakodnevni život. Pruga je omogućila prenošenje informacija, jer su vozovi preuzeli ulogu poštanskih kočija koje su do tada, uz veliki napor, saobraćale na močvarnom području. Zahvaljujući tome, znatno je povećan poštanski saobraćaj. Na stanicama su postojale telegrafske službe, što je dodatno ubrzalo razmenu informacija.

- Pored dešavanja u svakodnevnom životu, mala pruga je bila i svedok važnih istorijskih događaja. Ovo prevozno sredstvo transportovalo je vojnike tokom Prvog svetskog rata, kao i stanovnike novoosnovanih sela u posleratnom periodu. Tokom Drugog svetskog rata, linija uskog koloseka imala je značajnu ulogu u prevozu vojnika i ratnih zarobljenika, ali i u iseljavanju nemačkog stanovništva sa područja Banata i naseljavanju novih stanovnika iz raznih krajeva ondašnje Jugoslavije - navode naučnice Silađi i Tufegdžić, podsećajući na to da je prilikom ukidanja pruge jedno od najvažnijih pitanja bilo rešavanje transporta robe na ovoj relaciji.

A do toga je došlo nakon zlatnog perioda pruge u pedesetim godinama prošlog veka. Tada su na relaciji Zrenjanin - Radojevo (pošto je Žombolj ostao u Rumuniji, a nekadašnja Klarija, po novom Radojevo, postala zadnja stanica u našoj zemlji) sabraćala četiri para putničkih i čak osam teretnih vozova! Sa seoskih njiva u opštinama Nova Crnja i Žitište u zrenjaninski kombinat “Servo Mihalj” prevozili su pšenicu, kukuruz, šećernu repu i druge poljoprivredne proizvode, a u suprotnom smeru transportovali veštačko đubrivo, stočnu hranu, građevinski materijal...

Ispitivanje mosta na Begeju za banatsku malu prugu Foto: Istorijski arhiv Zrenjanina

Nakon nekoliko godina, procenjeno je da železnički saobraćaj više nije isplativ. Po tadašnjim analizama, prihod je bio dvostruko manji od sume potrebne za održavanje linije. To je objašnjeno razvojem drumskog saobraćaja, usled kojeg je znatno smanjen putnički i robni na pružnoj relaciji Zrenjanin - Radojevo. Sve češće i glasnije govorilo se o ukidanju pruge. Predstavnici opština Zrenjanin, Žitište i Nova Crnja pokušavali su na razne načine da spasu “ćiru”, jer je, pored sentimentalne vezanosti, mala pruga još bila veoma značajna u robnom saobraćaju.

Nije vredelo. Prvo je lokalni nedeljnik najavio da će banatski železnički “šporet sa šifonjerima” uskoro predstavljati muzejsku vrednost. Zatim je ŽTP Beograd doneo odluku da se zbog nerentabilnosti, zapuštenih šina i lokomotiva, ukine linija na relaciji Zrenjanin - Radojevo. Poslednji putnički voz išao je 25. maja 1968, a teretni su saobraćali sve do maja 1969. Tada su započeli radovi na javnom putu Zrenjanin - Radojevo, koji ranije nije bio pogodan za robni saobraćaj većeg intenziteta. Uskoro su demontirane šine duž cele linije, a nedeljnik je javio da je ukidanje male pruge potvrda “da se uništava i nestaje sve što je pripadalo starom svetu”...

Voz na Glavnom trgu u Velikom Bečkereku Foto: Istorijski arhiv Zrenjanina


STANICA IZ 19. VEKA

PRIJEMNE zgrade železničkih stanica bile su tipskog karaktera. Objekti su bili inspirisani slikom “Ružičasta kuća u odmaralištu” Kamila Pisara. Za svaku podignutu zgradu duž cele pruge rađeni su precizni projekti, pa čak i za magacine, pećnice, bunare i toalete. Projektna dokumentacija danas se čuva u arhivi MAV. Kod svake zgrade mogu se prepoznati određene zakonitosti, kao što su simetrija, harmonija i proporcija delova građevina. Zgrade su omogućavale ekonomično putovanje i rentabilnost - ističu u studiji Silađijeva i Tufegdžićeva, podsećajući da je i danas najvredniji objekat male banatske pruge železnička stanica u Zrenjaninu, čije su sve prostorije u funkciji, kao što su bile i na kraju 19. veka!

Glavna železnička stanica u Zrenjaninu početkom 20. veka


DO LEKARA, RODBINE, PIJACE I VAŠARA

DANAS možda i nije moguće shvatiti koliki je značaj pruga imala u svakodnevnom životu običnog čoveka. Pomoću voza, ljudi su jednostavno stizali do lekara, rodbine, prodavnica, pijaca, vašara u obližnjim gradovima. Banatsko mleko i jaja stigli su do srca Evrope, čak do Švajcarske i Nemačke. Pomoću male pruge, učenici i studenti putovali su do Subotice, Novog Sada, Beograda. Da su ga redovno održavali, voz bi mogao saobraćati i danas. Robni saobraćaj bio bi u velikoj meri olakšan, a ovaj deo Banata, koji je degradiran i najnerazvijeniji u državi, bio bi mnogo interesantniji i raznovrsniji. Ukidanje “ćire” opravdavano je fiktivnim razlozima. Simpatičan voz nostalgije mogao bi ipak da saobraća između Žombolja i Zrenjanina - poručuju Marija Silađi i Anica Tufegdžić.

Grof Endre Čekonjić Foto: Porodični album Čekonjića


PO GROFOVOJ ŽELjI

DO DANAS, “ćira” je ostao jedan od najprepoznatljivijih motiva na starim gradskim razglednicama i fotografijama. Glavnim trgom Velikog Bečkereka (kasnije Petrovgrada) išao je sve do 20. novembra 1932. i u svakom pogledu predstavljao atrakciju. Beogradski novinar ovako je u “Banatskom glasniku” 1923. pisao o maloj pruzi koja je presecala centar grada: “Parna lokomotiva kroz centar varoši! Veoma neobično. Zbog mase crnog dima, mislim. Nehotice sam se uplašio da će svi oblaci dima uprljati trgovačke izložbe na obe strane ulice kralja Aleksandra, da će pasti na brižljivo uređene toalete nežnog pola u šetnji. Uplašio sam se da će ova nežna stvorenja biti zagušena kašljem. Međutim - nikom ništa. Pa, navika.” O ovoj pruzi u “Politici” je pisao i veliki Miloš Crnjanski.