Gruzini ponosni na istoriju i pravoslavlje

KADA Rusi pričaju o tome da im je NATO pred vratima, dovoljno je da pogledate položaj Gruzije na mapi sveta. Tu, odmah dole ispod Vladikavkaza "prostrla" se zemlja koju štiti Sveti Georgije. Isti svetac je i na grbu Rusije, ali to ne znači da se Rusi i Gruzini baš "mirišu" i grle. Naprotiv!

Reporter "Novosti" proveo je dva dana u prestonici Gruzije, u jednomilionskom Tbilisiju, gde se i dalje tiho priča o sovjetskom, postsovjetskom, ali i o periodu od leta 2008. godine kada su Rusi, želeći da zaštite svoj narod u Južnoj Osetiji, kao "argument" u pregovorima imali - tenkove !

- To će im malo ko od mlađe populacije ikada oprostiti. Imamo svoju državu, svoje pismo, istu veru kao i oni, ali ne mogu da nam oproste što smo u jednom trenutku potpisali program Partnerstvo za mir sa NATO. Skupo nas je koštalo - priznaje mladi Jaba Arabidze, konobar iz lokalnog restorana koji ne bi da se slika, a nismo sigurni ni da nam je rekao pravo ime i prezime.

Kako bilo, sunčani dan najavio je ono što će fudbalska reprezentacija Srbije da uradi u petak uveče, hodajući 45 minuta prvo po mukama, a kasnije po lovorikama u utakmici sa Gruzijom (3:1)

Gruzini su ponosni na šest stvari: svoju istoriju, jezik i pismo, pravoslavnu veru, vodu i vino!

Sudar sa istorijom i verom je vidljiv na svakom koraku. Na primer, patrijarh Ilija Drugi (84) je vrhovni autoritet u državi kojom vladaju predsednik Giorgi Margvelašvili i premijer Giorgi Kvirikašvili. Ali, narod prvo sluša šta kaže patrijarh, rođen 1933. godine u Vladikavkazu.

Tbilisi (u prevodu topli izvor) okružen je brdima od 380 do 730 metara nadmorske visine. Primio je u svoje srce vredne i prilično tihe ljude. Kažu da nisu takvi bili ranije, ali da su ih događaji i težak način života poslednjih decenija naterali da za putnike namernike deluju iskreno, gostoprimljivo i zaista tiho.

- Videćete grad koji se na mnogim mestima ruši, a na mnogima gradi. Živo je na svakom koraku i svako od Gruzina će vam reći koliko je ponosan na svoje poreklo, na svoju istoriju i posebno na vina - priča nam Miloš Gligorijević, košarkaški trener koji u Košarkaškom savezu Gruzije godinama radi sa mlađim kategorijama igrača.

I kada smo kod vina... Priča seže osam i po vekova unazad. Neka arheološka istraživanja kažu da je još tada počela proizvodnja vina u Gruziji. Ko ne proba čuveni saperavi, samo jednu od sedamdesetak autohtonih sorti ovog pića, bolje da nije ni dolazio u Gruziju. Davne 1986. godine, odmah posle nuklearne katastrofe u Černobilju, stanovništvo iz ugrožene oblasti se lečilo u jednoj od banja u Tbilisiju. Verovali ili ne, dnevna doza terapije za decu je bila nekoliko čaša saperavija.

foto N.Paraušić

Tbilisi tek u poslednjih 15 godina liči na moderan grad. Utisak o svemu "preseče" na bulevarima tek poneka "lada" ili "volga", ali vidi se želja za boljim životom i napretkom. Gruzini žale što kao komšije Rusi, Turci ili Azerbejdžanci nisu imali sreću da im Bog podari neko izvorište nafte ili gasa. Oslanjaju se već treću deceniju na pomoć iz predaleke Amerike. Mnogi tvrde da su u istorijskoj i civilizacijskoj utakmici izabrali pogrešnu stranu terena. Stvari se menjaju. Pogled nagore, gde je Rusija, može da kaže sve!

POSLASTICA

I GRUZINI imaju svoj "snikers". Reč je o originalnoj poslastici koja se zove "čurčkela" i, zapravo su orasi, bademi, lešnici, smokve ili suve šljive zalivene gustim sirupom od grožđa.

STALjIN U SVAKOJ VINOTECI

NISMO baš stekli utisak da su Gruzini ponosni na svog zemljaka Josifa Visarionoviča Džugašvilija koji je do 1953. godine "drmao" Sovjetskim Savezom. Jedini trag srećemo u mnogobrojnim vinotekama gde se u keramičkim flašama sa Staljinovim likom čuvaju dobra vina.

Naš reporter (desno) u jednoj od vinoteka u Tbilisiju,foto N.Paraušić

DAME, OPREZ!

ŠETAJUĆI starim gradom u Tbilisiju pešaci često mogu da nalete na originalno, oslikano upozorenje. Ono je namenjeno damama sa visokim potpeticama koje bi trebalo da ih sačuvaju, hodajući neravnim pločnicima.

foto N.Paraušić