NOGE mi je spalio NATO, ali glava mi čeka "drugo punoletstvo", jer će uskoro biti 18 godina otkako sam preživeo bombardovanje Generalštaba, u noći između 28. i 29. aprila 1999. - uz gorak osmeh, govori nam Ratko Bulatović, koji je postao ratni invalid kada je "strašnu", malu SR Jugoslaviju napala 700 puta jača vojna koalicija. U to vreme, Bulatović je bio pomoćnik načelnika Gradskog štaba Civilne zaštite Beograda.

Povređen je u noći kad je prestonica najžešće bombardovana. Te večeri, prvo je u 22.35 srušen Avalski toranj. Zatim je uništen predajnik Studija B u Borči. Onda su raketirane zgrade republičkog i saveznog MUP-a, iako se nalaze tik uz krug Kliničkog centra Srbije. U 2.40 pogođena je zgrada Generalštaba. tada je Bulatović sa ekipom izašao na teren da vidi da li ima žrtava.

- Na semaforu, na raskrsnici, zatekli smo dva mrtva mladića u automobilu. Generalštab je goreo. Dok sam vatrogascima zvao pojačanje, stiglo je upozorenje na drugi napad. Ali nije bilo vremena da se sklonimo. Potom je usledio blesak, a onda mrak. Posmislio sam, ovo je smrt. Ipak, smogao sam snage da motorolom obavestim štab da sam ranjen. Lekari su mi spasli život, ali su morali da mi odseku noge visoko iznad kolena. Pored mene je na odeljenju, jecajući, umirala dvadesettrogodišnja devojka Sofija Jovanović, ranjena te noći u napadu na kuće u Marulićevoj i Vardarskoj ulici - seća se Bulatović.

On razočarano naglašava da do danas nije saopšten broj nastradalih, ni te noći, ni tokom cele agresije.

Bulatović u noći kada je ranjen Foto: Milan Timotić

Podseća da su ljudi koji su, uz njega, stradali u drugom napadu NATO na pustu zgradu Generalštaba, među kojima je i foto-reporter "Novosti" Igor Marinković, bili žrtve tad nove, još bezobzirnije taktike komandanata NATO.

- Od tada su redovno napadali po drugi put, gađali ekipe koje su dolazile da ukažu pomoć, vatrogasce, hitnu pomoć, građane... Cilj im je bio da unesu paniku i beznađe i da ostavimo povređene da umru u mukama. Time ne samo što je još jednom prekršeno međunarodno pravo, već su pogaženi svi ljudsku obziri. Međutim, nisu uspeli. Ponosan sam na to što sam bio u štabu civilne zaštite Beograda čiji je britki i prkosni duh smislio čak i nazive "šizela" i "smirela" za sirene čije je zavijanje kidalo nerve. Žao mi je što se sećanje na te dane i ljude danas zanemaruje - kaže Bulatović.

ZATRPAN KAMENjEM

TE noći, posle prve eksplozije, stigao sam prvi do Generalštaba. Već je bilo ranjenih. Drugi udar nisam ni čuo. Samo sam video ljude kako beže niz ulicu ka Železničkoj stanici i kamenje koje leti ka meni. Ono me je zatrpalo i tako mi, u stvari, spaslo život - priseća se Igor Marinković, foto-reporter "Novosti".