Vojvođanske priče: Ala volem dobre tamburaše, stare pesme i mlađane snaše

ALAJ smo se sastali bećari, pa nijedan za kuću ne mari...”, uvod je, po pravilu, u čuveni bećarac ili, kako ga mnogi u novije vreme nazivaju “srpski haiku”, vrcavi šaljivi dvostih koji se decenijama peva u istom, nepromenjenom ritmu i harmoniji uz dva-tri akorda.

Činjenica je da nema baš mnogo onih koji se uz bećarce barem jedared nisu kerili na svečarima, u bircuzu, na svadbi ili tek onako... Uz tamburu ili gajde, dobro društvo i čašu dobrog vina, moralne vertikale su obarane. “Turam, guram, a neće da uđe... moja noga u cipele tuđe”, ili “Al’ sam sinoć jednu uz banderu... desnom nogom udario keru”... sastavni je deo vojvođanskog miljea.

Stručnjaci iz oblasti književnosti i etnomuzikologije kažu da su prvi zapisi šaljivog bećarca mogli da se nađu u pesmaricama s kraja 18. veka, što ne znači da nisu postojali i ranije. Zvanično se smatra da su nastali pre dva veka, kada je život paora iz Banata bio težak i ispunjen svakodnevnim napornim radom. Kada bi želeli da se provesele, ti vredni ljudi bi se okupljali i nadmetali u smišljanju živopisnih bećaraca. Tajna dugovečnosti desetorečnog dvostiha je upravo u njegovoj direktnosti i svakodnevnim temama predstavljenim na šaljiv način.

Upravo neki od prvih bećaraca govore o razuzdanom noćnom životu mladića, a danas, kažu stručnjaci, imamo čitav dijapazon onih koji pokrivaju kume, svekrve, žene i ostale životne teme.

Mladen Leskovac u svojoj antologiji navodi da je bećarac nesumnjivo nastao u Banatu, Sremu i Bačkoj, a da se potom širio preko Slavonije ka Korudnu i Lici. Osim po mestu porekla, bećarci se dele i po tematici kojom se bave na muški i ženski, svatovski, “mastan” i onaj malo manje “mastan”, kao i brzi i spori bećarac.

Publicista Dušan Dejanac, autor knjige “Banatski bećarac”, koja sadrži 1.800 bećaraca, smatra da su se šaljive pesme pevale i u Bosanskoj Krajini. Pored onih koji govore o ljubavi, komšiji, kumu, priji, zastupljeni su i nezaobilazni “masni” bećarci, a pored njih postoje i oni “najmasniji” koji se mogu čuti na svadbama i veseljima pod uslovom da se tamburaši “maksimalno opuste”.

Zanimljivo je da je i Jasmina Vukmanović, domaćica iz Rume, pre 28 godina počela da prikuplja bećarce i načinila kolekciju od 4.700 sremskih bećaraca u tri knjige. Sakupljala je i poskočice, najvećim delom iz usmenih izvora. Bećarce je dobijala od ljudi svih struka: zemljoradnika, estradnih umetnika, vozača, studenata, doktora nauka...

Ipak, pravo mesto za traženje tog narodnog blaga je kod muzikanata i starijih građana, koji se sećaju zlatnog doba bećarca i nekadašnjih boema uvek omiljenih u društvu.

STIHOVI

“Mala moja pravi prozor veći, odrao sam leđa prolazeći.“

“Kad me lola metio u granje, videla sam bestežinsko stanje.”

“Mene ćaća oženi nejačka, cura jača - ne da pokrivača.”

“U mog strica osam kobasica, sedam prži osmu strina drži...”

“Oj krmačo ajde se oprasi, da se bećar duga otarasi.”

“Ajmo, druge, nema nam momaka, moj bi doš’o, - nema opanaka.”

“Ej, Sremice, eto tvoje sreće: ‘oćeš onog koji tebe neće.”

“Sve su žene u principu iste, napiju me pa me iskoriste.”

“Za bećara nema veće kazne, tužan pogled u džepove prazne.”

“Dok smo živi i dok će nas biti, bećarluk se mora nastaviti.”

“Mladoženja, i tvoje je prošlo, sad si mladoj pod papuču doš’o.”

“Ja malena, suknjica šarena, svaka šara po tri momka vara.”

“To sam čula i od mame svoje, da je lepše spavati udvoje.”