Nađa Rodić: Ništa nije slučajno, pa čak ni bolest

Vukica Srtugar

NIŠTA nije tako crno kao što je nebo plavo - kaže u posveti upućenoj svim ženama sveta, na početku autobiografske knjige "Život na dlanu", glumica Nađa Rodić.

Ova poetična i ohrabrujuća misao, pre posvete, prešla je sa autorkom dug i neizvestan put postajući lajtmotiv glumičinog života. S njom se budila, ulivala nadu i sebi i drugima, hvatala ukoštac sa strahom, najvećim čovekovim neprijateljem... Ophrvao ju je iznenada, hladne decembarske noći, i to u trenutku kada ništa nije slutilo na zlo, ali na kraju - veliki trijumf života.

Sticajem okolnosti, mnogo godina ranije, sasvim drugačiji pogled u ogledalo uveo ju je u uzbudljiv svet o kojem je maštala. Lepa i mlada, debitantske korake napravila je u banjalučkom Narodnom pozorištu 1965. godine. Prva mala uloga u "Zoni Zamfirovoj". Igrala je šegrta Pota.

- Bila sam očajna, nisam nikako mogla da se identifikujem sa likom dečaka. Plakala sam i molila reditelja da me zameni. U to doba imala sam cvrkutav glas, obožavala Brižit Bardo i nosila konjski rep. Umesto toga, na kostimskoj probi dobila sam kratku periku i nagaravljeno lice. Reditelj me je odveo pred ogledalo i rekao: "Pogledaj. Ti si sad Pote." I, nešto se desilo. Za ovu ulogu stiglo je i prvo priznanje u Sarajevu, nagrada Udruženja dramskih umetnika BiH - otkriva nam Nađa Rodić, koja je i u starosti sačuvala gotovo devojačku ženstvenost.

Od tog prvog zadatka, sve se u njenom životu odvijalo kao na filmskoj traci. S mužem Strahinjom (rediteljem i direktorom Drame u banjalučkom teatru) posle četiri sezone poželela je da bude bliže rodnom gradu, Beogradu. Otišli su u Šabac, u čijem pozorištu se Nađa, kako kaže, naigrala naredne tri godine. Već su imali sina Aleka (danas upravnika Malog pozorišta "Duško Radović"), ubrzo su dobili i kći Sanju. Dolaskom u Beograd počinje da se pojavljuje u nekim TV serijama i filmovima ("Parničari", "Vruć vetar", "Muzikanti", "Život je lep", "Seljaci") i u naredne tri decenije bila stalni član Pozorišta "Radović". U međuvremenu, oboje dece završilo je glumačke akademije u Sofiji, pa su osnovali porodično privatno pozorište "Čuperak" i s njim obišli mnoge gradove ondašnje Jugoslavije. Stizala je Nađa i da snima ploče sa starogradskim pesmama za "Jugoton" i PGP...

- A onda je stigla ta decembarska noć 2013. godine. Bili smo na slavi kod prijatelja. Po dolasku kući, pevušila sam i spremala se za spavanje. Oblačeći spavaćicu, iznenada sam u ogledalu na dojci ugledala ogrebotinu i otok. Noć je prošla u košmaru, sa osećanjem krivice što sam dozvolila sebi da osam godina ne odem na mamografiju - iskreno i otvoreno svedoči Nađa Rodić. - Već posle petnaestak dana operisao me dr Pošarac. Imala sam najinvazivniji i najopasniji oblik raka, s mogućnošću metastaza. Trideset dve hemioterapije su iza mene. A život, Bogu hvala, ispred.

Nađa kao Koštana

Posle bolesti promenila je, kako ističe, ne samo način življenja nego i mišljenja:

- Uživam u životu. Imam decu, unučiće i praunuka Pavla. Ipak stižem da posvetim sebi vreme. Povukla sam granice. Dozvala sam se i opametila. Godinama vežbam jogu. Ishrana mi je i ranije bila dijetalna, gotovo vegetarijanska. Sada jedem sve. I posno i masno, i kiselo i ljuto. Ali umereno. Jedino sam po savetu lekara potpuno izbacila šećer (osim meda) iz upotrebe. Danas nemam straha. Znam da sve prođe u životu, pa i ono najgore. Verujem da se ništa ne dešava slučajno, čak ni bolest.

Došla je kao upozorenje, opomena da treba usporiti, preispitati prioritete i napraviti veliko "spremanje" u životu. Povukla sam granice, zavolela sebe ...

IZVODI MONODRAMU U BOLNICI

NAŠA glumica svojim ličnim primerom hrabri pacijente na onkologiji. Priča im o sopstvenom iskustvu, čita odlomke iz knjige, pa i izvodi monodramu "Nit s njime, nit bez njega". Otišla je s predstavom u bolnicu da im odagna misli, da ih ohrabri i zabavi ovog decembra, tri godine posle sopstvene dijagnoze. Njena energija i iskustvo za pacijente su bili najlepši novogodišnji poklon.