Slika na gajbicama dok čeka azil

DOK su se slike Vladimira Kastiđa širom Amerike i Evrope prodavala za velike svote novca, on i njegova porodica na Kubi su bukvalno gladovali. Danas ovaj četrdesetdvogodišnji Kubanac čeka azil u Srbiji u Prihvatnom centru za migrante u Preševu. I slika. Snalazi se za materijal, jer, kako kaže, od svega se može pobeći osim od umetnosti.

Nerado se seća godina provedenih na Kubi. Ne želi mnogo da priča o tome kako je živeti u jednoj, kako kaže, diktatorskoj zemlji i da je srećan što je odatle otišao. Prodavao je turistima slike za po 100 ili 200 dolara, a onda bi ih oni preprodavali ili radili njihove kopije za ogromne svote novca koje su prelazile po nekoliko hiljada dolara.

- Sve je bolje od života na Kubi - započinje priču u svom skromnom smeštaju u preševskom Centru, gde na improvizovanom stolu stoje akrilne i uljane boje, a njegovo platno su drvene gajbice od voća. - Jedina loša stvar u svemu tome je što su na Kubi ostali moji roditelji, dvoje dece iz braka sa bivšom suprugom, sestra i petorica braće. Ja sam u mojoj porodici najmlađi i svi su srećni što sam otišao u potragu za boljim životom.

Septembra prošle godine, čim mu se ukazala prilika, napustio je Kubu i otputovao u Moskvu, gde je bio neko vreme, da bi odatle stigao u Beograd. Od decembra prošle godine živi u Centru u Preševu. Sada je u postupku za azil i kaže da mu ne bi bio problem da živi i stvara u Srbiji.

- Kažu mi da se teško dobija azil - govori Vladimir dok nam pokazuje svoja dela. - Voleo bih da znam na čemu sam. Izgubio sam 40 godina života, ne želim da i dalje bude tako. Na Kubi nisam mogao ni da se usavršavam jer nisam bio član partije, morao sam u vojsku i tamo sam proveo dve godine. Umetnost se nije cenila, slike su kupovali uglavnom turisti i to za mali novac.

Njegova inspiracija su ljudi, pre svega deca. Kaže da je u gajbicama koje koristi za slikanje bilo voća i druge hrane za decu, pa je simbolično želeo da na njima oslika mališane koje sreće u kampu.

- Na Kubi sam slikao prirodu, a ovde ljude, oni su mi inspiracija. Sada su okolnosti drugačije i želim da ostavim pečat i sačuvam ove prizore koje susrećem u kampu - priča Vladimir.

On je svojom otvorenošću i srdačnošću pokupio simpatije gotovo svih zaposlenih u kampu. Mnoge od njih je i naslikao i iako komunicira samo na španskom, svi se trude da savladaju baš ovaj jezik kako bi porazgovarali s Vladimirom.

Najveći mu je problem da nabavi boje, a zanimljivo je da je njegov diplomski rad na Nacionalnoj akademiji za umetnost u Havani bilo slikanje - zemljom.

Boraveći u kampu u Preševu naslikao je 25 umetničkih dela. Za jednu sliku potrebno mu je tri dana rada. Čuo je da postoji interesovanje da se u Preševu i Beogradu organizuje izložba njegovog stvaralaštva, što ga posebno raduje. U međuvremenu, on će svojom veštinom unositi vedrinu u izbegličke dane brojnih Sirijaca, Avganistanaca i ljudi iz drugih krajeva sveta koji su u tranzitu kroz našu zemlju.

RUSKO IME

NA pitanje odakle jednom Kubancu rusko ime, on uz osmeh odgovara da to nije ništa neobično i da govori o velikoj bratskoj ljubavi koju Kubanci osećaju prema Rusima.

ZNANjE PRENOSI DECI

NEDAVNO je u kampu u Preševu počela da radi svojevrsna škola za decu, smeštena u Centru za prihvat izbeglica. Vladimir u prostorijama organizacije Save the children podučava mališane osnovama crtanja i slikanja.

Kaže da mu je veliko zadovoljstvo što može da podeli sa decom ono što zna i bude od pomoći zaposlenima u ovoj organizaciji. U to ime, na zidu je oslikao mural koji treba da unese vedrinu u njihov život, bar dok su privremeno smešteni u kampu.