Pariski duh u Srpskoj Atini

NE prestaje da me opseda tema srpskog Pariza: svi naši dugi i zapravo kratki boravci u Gradu svetlosti, zauvek su obeležili naše živote - piše Draško Ređep posthumno pismo svojoj počivšoj supruzi Jelki, sa kojom je u Srpsku Atinu donosio duh noćnih bdenja nad novim izdanjima u moćnim knjižarama "Mladog Žibera".

Draško Ređep rado pripoveda onu dogodovštinu kada je Oktavijana Avgusta pozvao jedan rimski velikodostojnik na ručak, pa mu, shodno ondašnjim gastronomskim prilikama, poslužio preko kupusa ispruženu ribu, malo blitve, repe i pokoju maslinu.

- Nisam znao da smo toliko domaći - poverio mu se važni gost iznad mršavog tanjira.

Ni pred Draška Ređepa, takođe, ne možete s blitvom, u bilo kom retoričkom ili literarnom obliku. Velikom znalcu boja, mirisa i ukusa, potrebna je daleko sofisticiranija razgovorna kuhinja.

Provereni hedonista, sa životom konstituisanim oko stola i prijatelja, epikurijanske škole, čiji su postulati da je zadovoljstvo najviše ljudsko dobro koje se postiže izgradnjom duha i negovanjem vrline, u svom sveznajućem kuvaru raspolaže najširim dijapazonom jestivih glagola.

Intelektualni značajnik, letronoša, svojevrsni kontrolor umnih vrednosti u Srba, i u ovoj dobi mladalački buntovnik, eruditskom erupcijom i kulturološkom asimilacijom adaptira svaku skasku na naše male živote. Da shvatimo i naučimo zašto smo tu. I da se malko popravimo, ili pokvarimo.

Krajnji sudija u arhitekturi slova stvarao se pre elektronske epohe, pa je bio prinuđen da, na našu sreću, u sopstvenom pamćenju formira impresivnu računarsku formateku naprednog istraživanja, sastavljenu od miliona mislenih čestica koje u bilo kom trenutku za svakoliku situaciju zaokruže bar po jedan tačan odgovor, što ga čitavog života uporno prati kao neka vrsta usuda kog nikako ne može da se otrese, jer nipošto ne voli da bude u pravu.

Njegova kadrirana pričanja, metronomski tačna i pustolovno uzbudljiva fragmentarna kazivanja, ti mudrosni bedekeri, koplja su za odskakanje u životu. Njegova je poslednja.

Od svih svojih sagovornika, s pravom najviše voli da čuje sebe, jer od drugih uglavnom može da sazna samo manje. Matić odavno više nije među nama. Obraduje se, zato, kad mu u razgovoru između dva zalogaja ne ponude onu blitvu, mada, kao gastroepik, protiv nje, u tanjiru, nema ništa protiv. Iako mu, po senzibilitetu, pariski konsome daleko više odgovara.