SVE dok postoji nada, može, i mora da se "gura" dalje: slabo srce svakog časa može da izda, da stane, ali može i da stigne poziv da se pojavio donor čije bi srce baš oni mogli da dobiju.

Tako razmiljšaju Marko Mitrić iz Kraljeva i Stefan Đorđević iz Lebana. Posle vesti koja je u sredu uveče sigla iz Albaha u Austriji, da je bord "Evrotransplanta" jednoglasno odlučio da Srbija postane pridruženi član ove organizacija koja pruža usluge centrima za transplantaciju, laboratorijama i donorskim bolnicama u osam zemalja sa više od 135 miliona stanovnika, ovi momci veruju da su njihove šanse da dobiju organ donora mnogo veće.

Marko ima 33, a Stefan 26 godina. Prvi je učitelj, drugi pred diplomom informatičara na višoj školi u Trsteniku. Na spisku 30 pacijenata koji u Srbiji čekaju transplantaciju srca oni su najmlađi. Lekari u Klinici za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije kažu - i najhrabriji. Ni Marko, ni Stefan, od svoje bolesti ne prave veliku dramu. Ne predaju se očaju. To bi, kažu, bilo uzaludno. I kad je teško, iz sebe, svojih porodica i prijatelja crpe samo pozitivnu energiju.

Marko je na listi za transplantaciju od oktobra 2015. godine.

- Tada mi je ugrađena srčana pumpa da bi se kupilo vreme do pojavljivanja donora - priča Marko. - u Kliniku za kardiohirurgiju Kliničkog centra Srbije stigao sam u vrlo teškom stanju, bez svesti. Profesor Miljko Ristić, docent Svetozar Putnik i dr Emilija Nestorović uradili su tada najbolje što se moglo. Sve se odjednom izdešavalo. U to vreme nisam ni znao da se kod nas ugrađuju srčane pumpe, niti da se rade transplantacije srca. Da imam srčanu slabost znao sam od 2009. godine. Tada sam bio 10 dana u komi u bolnici u Kraljevu, a onda mi je u Institutu "Dedinje" ugrađen pejsmejker.

STOPIRAO AKCIJU DA se ne bi našao u bezizlaznoj situaciji, da mu, na primer, ne pozli, a da nema donora, Stefan je 2014. pokrenuo akciju prikupljanja novca za transplantaciju u inostranstvu - "Zajedno za Stefana". On sad kaže da je tu akciju stopirao čim je shvatio da se u Srbiji, ipak, povremeno pojavi neki donor i da ima više šanse da ovde dobije srce, nego da ode u inostranstvo gde transplantacija sa bolničkim troškovima košta oko 120.000 evra, ako nema postoperativnih komplikacija. Sad jednom mesečno dolazi kod doktorke Emilije na kontrolu i - čeka.

Marko kaže da sada vodi relativno normalan život, ali pazi da se ne zamara, ne sme da se uzbuđuje, ali ne strepi i ne osluškuje svoje srce. Jer, to ne bi bio život.

- Kada su mi u "Dedinju" pre dve ili tri godine rekli da me čeka transplantacija srca za jednu ili 15 godina, bio sam srećan - priča Marko. - Meni je najbitnije da se dobro osećam. Nemam nikakav zazor. Živim sa tim da moram na transplantaciju, u nadi da će se donor pojaviti. I svaki put kad čujem da je urađena neka transplantacija ojačam, moje vera i snaga postaju veće.

Supruga Jelena i sin Đurađ, koji ima godinu i po, Marku su veliki podstrek. Daju mu, kaže, i razlog i volju da uživa u svakom danu.

- Svi smo se obradovali kada smo čuli da Srbija ulazi u "Evrotransplant" - kaže Marko. - To je veliki uspeh za našu zemlju, a za nas kojima je organ donora jedini spas veliko ohrabrenje da ćemo ga i dočekati. Lično sam veliki optimista. Otkako sam na listi čekanja, samo jednom sam pozvan na tipizaciju. Pojavio se donor. Testirana su tada još dva pacijenta. Odabran je najkritičniji. Kad sam se vraćao kući razmišljao sam, pa dobro, biće drugi put, a ova vest o ulasku u "Evrotransplant" me je još više "podigla". Sad je moja nada još veća. Zamolio bih sve koji se, nažalost, nađu u situaciji da razmišljaju da li da dozvole da se uzmu organi njihovih najbližih u stanju moždane smrti, da se stave u obrnutu situaciju: kako bi reagovao kada bi njemu trebao organ, i kako bi se osećao kada se svakog dana moli Bogu za novu šansu.

KOD NAS PREMALO DONORA - Kada su mi rekli da moram na transplantaciju, bilo je teško, emocije preplave, ali čovek posle i to prihvati - kaže Stefan Đorđević.
- Verujem da ću i ja i svi koji čekaju srce ili druge organe donora posle ulaska Srbije u "Evrotransplant" imati mnogo više šanse. U Austriji se, na primer, na transplantaciju srca, čeka do šest meseci. Kod nas, nažalost, ima premalo donora.

Za takvu šansu pune tri godine moli se i Stefan Đorđević, njegova supruga Natalija, majka Svetlana i otac Slobodan. Sin Danilo, rođen 2015. godine, još je mali da bi shvatio da tatu izdaje srce.

- Saznao sam da imam kardiomiopatiju 2011. godine - priča Stefan. - U KCS mi je ugrađen pejsmejker, ali velikog poboljšanja nije bilo. Tokom priprema za ugradnju drugog pejsmejkera 2014. lekari u Klinici za kardiohirurgiju shvatili su da je moje stanje teže nego što je izgledalo. Doktorka Emilija Nestorović me je posetila i ispričala da mogu da mi ugrade srčanu pumpu. Dobio sam je 1. oktobra 2014, ali to je samo privremeno rešenje dok se ne nađe donor.

Stefan kaže da sada skroz normalno živi, jedino ne sme previše fizički da se zamara. Od kada je na listi čekanja samo jednom je postojala šansa da dobije novo srce. Lane, baš na njegov rođendan, 6. maja, javili su mu iz klinike da postoji potencijalni donor. Ali, više se nisu javljali. Porodica je, ipak, odustala od davanja saglasnosti.