HUMANITARKA PROGLAŠENA ČOVEKOM GODINE: Zbrinula na stotine dece

ŽELIM da zahvalim Vesni Margaretić što mi je našla zdravu porodicu da u njoj odrastem i budem uspešan student - kratko i odsečno rekla je studentkinja medicine Dragana Vukov na sceni Narodnog pozorišta na uručivanju statue "Čovek godine", priznanja koje dodeljuje Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja, upravo ženi koju smatra jednom od najzaslužnijih za svoj životni put.

Dragana je 2000. godine ostala bez roditelja, a zahvaljujući Vesni Margaretić, rukovodiocu Službe za zaštitu dece i mladih Centra za socijalni rad u Subotici, koja ju je smestila u dobru hraniteljsku porodicu, danas ima odlične ocene u indeksu, snove i planove za budućnost. Ona je i jedan od sedmoro studenata i više stotina dece koji su doživeli sličnu sudbinu i za koje je Vesnina odluka bila važna, možda i prelomna u životu.

- Oni su moja najveća nagrada za svih ovih 28 godina rada u socijalnoj zaštiti. Drago mi je što su me predložile kolege, odnosno struka, a ovo je ujedno i priznanje za sve socijalne radnike - ističe Vesna. - Posao socijalnih radnika nije uvek vidljiv, ali je težak i odgovoran, i uči se kroz ceo radni vek.

- Rad sa decom bez roditeljskog staranja je najteži, najkompleksniji i najsuptilniji posao. Rad s njima započinje prijavom na koju odmah reagujemo i na licu mesta procenjujemo da li je neophodna hitna intervencija ili se može raditi s roditeljima. Svi slučajevi neodložne intervencije su veoma teški, kada treba hitno reagovati i na licu mesta proceniti da li je potrebno izdvajanje - objašnjava Vesna. - Za takve odluke potrebne su godine rada, ali kada vidim da su ta deca uspešni roditelji i da su se osamostalili, to je onda potvrda da sam dobro uradila. Sa roditeljima smo uglavnom u dobrim odnosima, jer smo u radu s njima uglavnom došli do faze da nam kažu da ne mogu više i onda toj deci tražimo hraniteljsku porodicu. Trenutno je u Subotici dve stotine dece smešteno u 137 hraniteljskih porodica i svako to dete ima svoju priču.

U radu sa decom teško je odvojiti emocije i ostati uvek profesionalan. Iako deca imaju priliku da se viđaju s roditeljima, često se desi da ih hranitelji dovedu i da ona u prostorijama Centra uzaludno čekaju mamu i tatu.

- To je mnogo teško. Neopisivo. Tada bih najradije zagrlila dete i zaštitila ga od svih nedaća. Treba tom malenom biću objasniti zašto mama i tata nisu došli, ali i raditi sa njim da bi ono sutra postalo dobar roditelj - nastavlja, prepričavajući događaj od pre sedam godina, koji će pamtiti celog života. - Bila sam na dežurstvu kada je policija došla po mene i odvela me do jedne porodice u kojoj su tri dečaka ostala bez oba roditelja. Nekoliko sati sam provela sa njima i toliko smo se zbližili da nisam znala šta da radim, jer srodnika nije bilo da ih prime, a nisam želela da ih odvedem u prihvatni centar. Jedino što mi je palo na pamet je da ih odvedem kod sebe kući i da tamo sačekaju jutro. Naravno, to ne smemo da radimo, a i brzo su došli porodični prijatelji koji su prihvatili decu. Onda smo im našli porodicu i oni su danas sjajni momci i dobri đaci. Moji miljenici.

Iako posao socijalnog radnika nikada ne prestaje, posle pola tri Vesna je supruga, majka i baka. Čak i to što joj je i muž Milan socijalni radnik, ne menja njihovu odluku da posao ne donose kući i da jasno razdvoje privatno od poslovnog.

- Zajedno smo dali 60 godina socijalnoj zaštiti i, mnogo je značajno kada znate da imate na koga da se oslonite i kada vas neko sasluša - seća se Vesna.

BABA DEDI ŠEF

U Službi za zaštitu dece i mladih ima 13 radnika kojima je rukovodilac Vesna. Među njima je i njen suprug Milan, s kojim je nedavno proslavila 31 godinu braka.

Iako to nikome nije čudno, unuka Jovana, dok je bila mlađa, nikako nije mogla da poveruje da je baba dedi šef.

- Kako to da deda ima šefa kad je on najglavniji? - pitala je devojčica.