"JA, Dragutin Todorović, težak iz Mijatovca, uzimam sebi za ženu Smiljku, udovu Životija Tomića, bivšeg težaka iz Lozovika, pod sledećim uslovima: da sam dužan po venčanju čuvati je i paziti kao svog druga i sa njom u bračnom životu živeti kao što dolikuje časnim, valjanim i poštenim ljudima, da sam dužan sve vreme našeg bračnog života činiti joj sve ono što nalaže dužnost jednog dobrog i uglednog domaćina."

Ovo je deo bračnog ugovora, sačinjenog 13. januara 1905. godine u Opštinskom sudu u Jagodini, koji se čuva u Zavičajnom muzeju u Jagodini. Garant ugovora bio je Smiljkin otac Janićije Jovanović, težak iz Deonice.

Prema rečima etnologa Zavičajnog muzeja u Jagodini Miodraga Aleksića, ovaj ugovor, pogotovu što je sačinjen između dva težaka, govori da u to vreme žena nije bila podređena.

- Ženska prava, o kojima se danas tako mnogo govori, možda je najbolje opisivala poslovica koju je zabeležio Vuk Karadžić, a koja kaže da "ako čovek tuče svoju ženu, svoju sreću tuče". Bio je to život pun hrišćanske solidarnosti, a patrijarhalno pravo podrazumevalo je da se vodi računa o svakom članu porodice - kaže Aleksić.

On dodaje da su ugovorom precizirana prava, naročito zbog toga što su oboje bili udovci, i imali decu iz prvog braka. "Moja deca od prve mi umrle žene, i deca ako bi se sa Smiljkom izrodila u ovome braku, posle moje smrti Smiljki imaju dati iz imanja ili iz gotovine moje 840 dinara u novcu i udovičko izdržavanje. Sva deca imaju ista nasledna prava."


DOBROTVORNI FONDOVI

ALEKSIĆ dodaje da su u to vreme postojali mnogobrojni dobrotvorni fondovi, poput Društva "Srpska majka" i "Kneginja Zorka", dok je u Jagodini postojalo Opšteradničko građansko društvo za pomoć u slučaju bolesti i smrti. Između dva svetska rata bilo je mnogih takozvanih udovičkih fondova, koji su pomagali ženama koje su ostajale bez muževa.