Muke s poklonom

BILA je proslava, pa smo kupili lep i veliki poklon. Živimo u Evropskoj uniji, te smo sebi i slavljeniku to mogli da priuštimo. Možda bi zbog toga svi trebalo da živimo u EU.

Poklon smo, zbog veličine i težine, jedva odneli do zgrade u kojoj živi slavljenik. Tek tada su nastali problemi. Trebalo ga je ispentrati na četvrti sprat. U lift nije mogao. Uske pariske stepenice zadavale su nam veliku glavobolju. Mic tamo, mic vamo, ni makac.

Nekako smo napredovali. Preskočili smo prvi, pa drugi, pa treći sprat. Tu smo zastali. Odlučili smo da ovde umotamo poklon metrima ukrasnog papira. Da smo to ranije učinili, sve bismo već, od cimanja, pocepali.

Utom je naišao komšija. Napamet mu nije palo da pomogne. Samo nas je mrko pogledao.

- Spremamo veliko iznenađenje - rekosmo pomirljivo u samoodbrani, sklanjajući ogromnu rolnu, selotejp i makaze.

Nije ga to previše obradovalo. Vraćao se s pijace, žurio nazad u svoj stan da pripremi nedeljni ručak, i najmanje što mu je sada trebalo je da ga mi, makar i za trenutak, u tome usporavamo. Zaobišao nas je, proguravši se nevoljno između gelendera i poklona, ničim ne pokazujući saučesništvo u našem slavljeničkom poduhvatu.

Prošla je, zatim, komšinica i podigla obrve. Nije joj bilo jasno ko smo i šta to, kog vraga, ovde radimo. Načinila je lažni nagoveštaj piruete, zamahnula levo, pa desno, pokušala kroz sredinu, i ipak prošla levo, uvlačeći trbuh. Naš osmeh, koji je pružao ruku pomirenja, nije je ganuo.

Gunđajući, u šortsu, na minus dva, vraćajući se sa dugog jutarnjeg džoginga, minuo je trkač namrštenog lica. Nismo mogli da mu se izvinimo, jer je imao slušalice na ušima. Još na odmorištu uhvatio je zalet. Krenulo je preskakanje stepenika s preponama. A nije baš ni bilo toliko tesno.

Poklon je polako dobijao obrise. Hartija je tajnovito obložila sadržinu. Moglo je samo da se nagađa šta je unutra. Klinca, kog je za ruku vodio prvi slavljenikov sused, uopšte nije zanimalo šta se nalazi u ogromnom paketu.

Posao još nije bio gotov. Trebalo je vezati ukrasnu traku i zbog toga pretumbati čitavu stvar. Gospođa s devetog sprata samo je besno frknula. I ovu nedelju provešće sama. Sin joj živi u Grenoblu, kćerka u susednom arondismanu, a redovno dolaze samo na Božić. Krsnu slavu nemaju.

Pakovanje smo, nekako, priveli kraju. Niko više nije prolazio, pa nije imao ni ko da se dalje mršti, prevrće očima, negoduje i gunđa. Put je, konačno, bio slobodan. Zazvonili smo na prijateljeva vrata.

Baš niko od stanara slavljenikove zgrade, ni pored najbolje volje, nije uspeo da shvati šta se tog nedeljnog prepodneva tačno događalo na njihovom stepeništu. Nisu pokazali blagonaklonost, niti imali bilo kakav emotivni odnos prema velikom tuđem poklonu koji je preprečio prolaz na stepeništu. Niko nas nije pitao šta to slavimo. Možda zbog toga i ne bi trebalo da živimo u EU.