Alžirski đaci uče o našem Stevanu

NI 55 godina od završetka Alžirske revolucije, narod ove zemlje ne zaboravlja našeg legendarnog fotografa i snimatelja "Filmskih novosti" Stevana Labudovića (90). Pamti njegove filmske reportaže i fotografije o borbama svojih ustanika za nezavisnost, koje je gledao ceo svet. Za "alžirsku braću", on je ravnopravni borac za oslobođenje njihove zemlje, a u današnjem Alžiru gotovo svaka druga osoba - zna sve o Stevanu.

U čast Labudovićevog 90. rođendana, Ambasada Alžira u Beogradu i Društvo prijatelja Alžira, nedavno su organizovali svečanu proslavu u Muzeju Jugoslavije. Veliku tortu u obliku foto-aparata Labudoviću je uz pregršt najboljih želja od svog naroda, predao Abdelhamid Šebšub, ambasador ove zemlje u Srbiji. On je podsetio da je Stevan Labudović ne samo heroj i zaslužni građanin Alžira, kome se starije generacije Alžiraca dive, već đaci o njemu uče na časovima istorije.

Posle proslave, sa Stevanom Labudovićem u porodičnom domu u beogradskom naselju Miljakovac "premotavamo" film njegove prebogate karijere. Okružen mnogobrojnim znamenjima i požutelim fotografijama, Stevan ne želi mnogo da priča o sebi. Seća se, ipak, priče o jednoj davnoj zimi u beogradskoj prestonici, sličnoj ovogodišnjoj. Sneg napadao "do kolena", a državnici Alžira nikako da dođu do njegovog stana. Angažovana je velika mehanizacija, sneg je pročišćen za tili čas, a ministar spoljnih poslova Alžira uručio mu je najviše odlikovanje te zemlje. Te godine dobili su ga samo Tito i Steva. Velika čast!

- Privukla ih je, valjda, moja hrabrost - kaže nam Stevan. - Za slobodu, borili smo se rame uz rame. Oni oružjem, a ja kamerom. Ničega se nisam plašio, iako su u to vreme ciljevi gađani napalm bombama. Štitili su me moji saborci. Kad je god bilo gusto, pokrivali su me svojim telima. Jedan geler, ipak, prosvirao mi je kroz kapu, pored uva. Ta kapa i dan-danas stoji u vitrinama muzeja u Alžiru.

Legendarni snimatelj, istovremeno je svojim foto-aparatom načinio bezbroj fotografija, sada nezamenljivih svedoka stradanja naroda tokom rata Alžiraca protiv francuskog kolonijalizma. Rata koji je odneo više od milion žrtava.Koristio je isključivo crno-beli film. Na fotografijama je uvek bio čovek, u akciji, ali nigde nema kapi krvi. Kolege ga zato opisuju kao čoveka koji "kameru nije držao između dlanova, već između srca i duše". Pitamo Stevu kakav je to bio rat bez krvi, iako je krvi bilo napretek.

Stevan Labudović (desno) na frontu

- Objektiv sam uvek usmeravao prema živim ljudima - objašnjava Labudović. - Preko njih sam pričao uverljivu vizuelnu priču o golgotama kroz koje su prolazili. Sve to bez šokantnih scena, sa mnogo humanosti.

Od snimanja ovih fotografija i dokumentarnih filmova, prošlo je više od 55 godina, a i danas su uverljive kao da su od juče. Naravno da će nadživeti i snimatelja, koji je imao sreću da iz ratnog pakla izvuče živu glavu i postane kum Huarija Bumedijena, predsednika Alžira.

- Kada mi se rodila ćerka Ida, od kuma Bumedijena stigao je buket sa tri stotine crvenih ruža - priča Labudović. - Šef alžirske države rekao je da za svako slovo imena moje ćerke daje sto ruža. Pošto nismo imali toliko vaza, moja supruga Ružica i ja cveće smo stavili u kadu.

Za izvanredne zasluge za pobedu Alžirske revolucije, Labudović je dobio najznačajnijih odlikovanja i priznanja Narodne Demokratske Republike Alžir, i jedan je od najznačajnih prijatelja ove zemlje. Pre pet godina, povodom pola veka nezavisnosti, odlikovao ga je i predsednik Alžira Abdelaziz Buteflika, a odlikovanje mu je, na svečanosti u Beogradu, 1. novembra 2012. godine, svečano uručio Tomislav Nikolić, predsednik Srbije.

Alžirska ambasada nedavno organizovala proslavu Labudovićevog 90. rođendana

- Stevan Labudović je naš nacionalni heroj, jedan od živih svedoka velike epopeje kakvom se mogu nazvati odnosi između Alžira i bivše Jugoslavije - rekao je tada, za "Novosti", Abdelkader Mesdoua, tadašnji ambasador u Beogradu. - Kao mladog izveštača "Filmskih novosti", predsednik Tito ga upućuje u Alžir da se pridruži alžirskim partizanima i da kroz fotografije, slike i snimke upozna svet sa oslobodilačkim ratom koji je otpočeo 1. novembra 1954. godine. Labudović je sa alžirskim partizanima proveo mnogo vremena, pratio je borce u akcijama i, zahvaljujući svom radu, uspeo je da svet upozna sa teškim uslovima u kojima je alžirski narod živeo pod francuskim kolonijalizmom i u kojima se borio za slobodu.

Od tada se u Alžiru zna za Tita i Labudovića, kome se svake godine o državnim praznicima i u drugim prilikama, ukazuju počasti. Pozivan je na sve svečanosti koje se organizuju u Alžiru, a onda se nacionalne institucije o njega otimaju da bi odale priznanje njegovom junaštvu, njegovoj hrabrosti i prijateljstvu, koje ga neraskidivo povezuje sa alžirskim narodom.

SA TITOM NA "PUTU MIRA"

ALŽIRSKE priče, samo su "jedan detalj" prebogate snimateljske karijere Stevana Labudovića. Njegove, na primer, tršćanske storije, specijalno su plasirane u filmskim žurnalima. Pred bioskopima se tražila karta više. Oni koji bi zakasnili na žurnal, često su, razočarani zbog propuštenih "Filmskih novosti", odustajali od gledanja glavnog filma! Pedesetih godina prošlog veka Labudovićeva kamera pratila je Tita na "putu mira" u Burmi, Indiji, Indoneziji, Egiptu, Velikoj Britaniji, Etiopiji, SAD... Pružajući nam sliku Ričarda Niksona, čika Stevan nam kaže da je bivši američki predsednik tražio isključivo da ga lično on ovekoveči. Mada se ne odriče svog filma, koji je po narudžbini snimio sa Idi Aminom Dadom, predsednikom Ugande, o tome ipak nerado priča:

- Dok sam ga snimao, Idi Amin je delovao pitomo - kaže nam Labudović. - Delili smo voće zajedno. Tek kasnije sam saznao koliki je krvolok bio. Ipak, posao je posao.

KAMERA U MUZEJU

KAMERA, originalni filmovi i fotografije Stevana Labudovića, deo su stalne postavke Istorijskog muzeja u Alžiru. Od 1959. do 1962. godine Labudović je okom kamere "hvatao" sve dok je ova severnoafrička zemlja vodila bitku za nezavisnost.