Niko me neće oterati sa mog Kosova

NIJE lako kada ovako stalno strepiš. Ali, ovo je moja zemlja, moj kućni prag, imanje, šuma... Zato sam sebi rekla i zaklela se da niko neće uspeti živu da me otera odavde.

Ovo su reči bake Kate Grujić (75) iz Donjeg Petriča kod Kline. Zakletva jedine Srpkinje u ovom selu. Vitalna i naočita, sigurnim rečima i nama potrvđuje da nema nameru da ode sa svoga obnovljenog ognjišta. Govori strpljivo, seća se dana dok je bila “privremeno raseljeno lice”, teških godina kada su ona i njen pokojni suprug Aleksandar bili primorani da napuste kuću. No, u Donjem Petriču je njen dom i vratila se, kaže, da ostane.

- Posle više od decenije provedene u raseljeništvu, suprug i ja smo se vratili u avgustu 2010. godine, kada je Danski savet za izbeglice počeo da nam gradi kuću - priča baka Kata, dok polako stavlja drvo u šporet da se vatra ne ugasi. - Pokojni suprug je, doduše, došao malo ranije još dok su izvođeni radovi oko kuće, na kojoj nažalost ima puno propusta. Eto, na primer, tavan nije napravljen valjano, pa mi je u kući stalno hladno.

No, nije hladnoća u kući stamenoj baki Kati problem, koliko, kako s gorčinom i ironijom kaže - “nepoznata lica”, koja joj neprekidno kradu živinu.

- Obično se te krađe dešavaju subotom i nedeljom - kaže baka. - Zbog toga strepim, ne sklopim oka noću... I kad god začujem da nešto lupi u dvorištu ili oko kuće pomislim da su lopovi. Najžalije mi je bilo kada su mi nedavno ukrali kokoške koje su mi poklonili naši povratnici iz obližnjih sela. Srećom, ostale su tri iz tog jata i dobila sma još dvadesetak, tako da ponovo imam svoju živinu. E, samo da se zna, obnavljaću ih i zato što mi trebaju i iz inata!

Neizmerno je srećna i radosna baka Kata, što je obnovila svoje jato kokošaka. One joj, veli, mnogo znače. Poslednjih dana, priča, rešila je da ih zaključava. Mada, tužno kaže, da ni to ne može da spreči lopove u njihovim jadnim namerama...

- Ne mogu da grešim dušu, mislim da policija intenzivno traga za lopovima, ali prosto ne mogu da ustanove ko mi krade živinu - iskreno priča. - Nedavno sam sama uhvatila lopova kako motornom testerom seče drva u mom zabranu i pozvala sam policiju. Odmah su došli na lice mesta. Šumokradici su oduzeli testeru, ali su sa njim priveli i mene. Tražili su da donesem dokaz posedovni. Nije mi bilo teško da im ga pokažem.

Povratničke dane, hrabra baka Kata provodi uglavnom u samoći. Srbi iz okolnih sela, kaže, retko zalaze u njen Donji Petrič, gde je nekada bilo pet srpskih domaćinstava, dok je u susednom, Gornjem Petriču bilo tridesetak srpskih domova... Kaže da je pored njene, napravljeno još desetak kuća za, kako ih neki zovu - povratnike. Ali setno govori, niko se ne vraća...

- Najradonsija bih bila da se raseljene komšije i rođaci vrate - priča baka Kata. - Ali šta ću... Ne zavisi to od mene, a nekako ih i razumem. Jer, i onima kojima su obnovljene kuće popljačkano je sve što je moglo da se ukrade i sa golih zidova... A ja, eto, progovorim sa komšijama Albancima, koji su katolici i koji me, moram biti iskrena i reći - ne diraju. Čak su i dobri sa mnom. Neki dan su zaklali goveče i doneli mi oko dva kilograma mesa. Nedavno su mi posle klanja svinja, doneli i svinjskog mesa, koje sam malo prosušila... A pošto ovih dana postim, to ću spremiti za Božić.

Proslaviće baka Kata najradosniji hrišćanski praznik, sama i u neprekidnom strahu od neljudi. Živeće i dalje od 75 evra pomoći za povratnike.

- Pošto takozvani humanitarni autobus koji prevozi Srbe iz okolnih sela do Mitrovice jedino ne dolazi do moje kuće, namirnice kupujem, uglavnom u Klini - priča ova heroina. - I nije mi teško. Ali iskreno, žao mi je što mene izostavljaju za taj prevoz, a odlaze po žitelje ostalih sela. Mogu ja i sama da se snađem kada zatreba...

Kad govori, baka Kata je vrlo razložna i otresita, a njenu priču prati neobično živa gestikulacija. Ipak, na trenutak je zaćutala i pognula glavu. Potom zamiljšeno dodala:

- Smrkava se. Ponovo će noć, ista strepnja i briga. No, navikla sam na to. Najbolje mi je ovako. U mojoj kući. Brzo će i proleće pa ću da uređujem svoju baštu...