Srpski pasoš nas spasao iz Alepa!

DO pre pet meseci Rami Abouden (13) iz sirijskog grada Alepa o Srbiji i Subotici slušao je samo kroz setne priče svoje bake Kate Gurinović Kasab. Nije ni slutio da će jednog dana hodati severom Bačke, šetati pored Gradske kuće i subotičke gimnazije, u kojoj je Kata maturirala.

Ratna stihija, koja je u protekle tri godine postala nepodnošljiva, ovog trinaestogodišnjaka i njegovu porodicu naterala je da napuste Alep i dođu u Suboticu, rodno mesto njegove baka Kate.

Za razliku od stotina hiljada svojih sunarodnika, koji su spas od rata potražili u azilu, baka Kata, doktorka koja se sedamdesetih godina minulog veka udala za Sirijca dr Samira Kasaba, Ramija i svoje ćerke Linu, Tanju i Džud dovela je u Srbiju zahvaljujući srpskom pasošu. Na osnovu naših isprava porodica je dobila vize.

- Eto, spasao nas je srpski pasoš i doveo nas na sigurno. Da nisam imala srpsko državljanstvo ne bismo mogli da dobijemo vize. Reč azilant i migrant mi tako ružno zvuče, nisam želela da budemo to, kada u Srbiji imam sestru Mirjanu i svoje korene - kaže baka Kata, grleći svog jedinog unuka, sina ćerke Tanje. - Da sam znala da će nas ovo zadesiti, od malena bih ga učila srpski i ćirilicu.

Iako je u Alepu završio sedmi, u subotičkoj školi "Miloš Crnjanski" Rami pohađa šesti razred. Najteže mu padaju, sasvim razumljivo, srpski jezik, geografija i istorija, ali zato na časovima matematike, fizike i engleskog jezika briljira.

- Još, po navici, okrećem udžbenik na zadnju stranu, a nekad u brzini počnem da pišem zdesna nalevo, ali se brzo ispravim - dodaje sramežljivo. - Kod nas od sedmog razreda razdvajaju dečake i devojčice, a ovde smo svi zajedno, i na časovima i na odmorima. To je baš, baš lepo.

NEDOSTAJE MU DEDA Rami sa dedom Samirom - Deda Samir nas je naterao da odemo i smirio se kada zna da smo mi na sigurnom. Nadamo se da će nam se i on uskoro pridružiti jer nam svima jako nedostaje. Meni možda najviše - tiho će skromni Rami. - Nedostaje mi i moj grad, drugovi, sve... Rat nas je rastavio. Možda će nas mir opet jednog dana sastaviti.

- Stanovali smo na prvoj liniji fronta, unutar barikade i često autobus koji vozi do škole nije mogao da dođe. Onda smo ga suprug Samir, koji je jedini ostao u Alepu, i ja vodili do škole, svakodnevno prolazeći pored zgrade sa koje je nišanio opozicioni mitraljez - nastavlja baka. - Projektili su padali na sve strane. Ujutru kad ustanem, sa terase sam čistila čaure od metaka, a jednom čak i železnu ogradu sa komšijske zgrade. Našim rođacima je upao projektil kroz prozor i napravio veliku tragediju.

Sve te ratne strahote, Rami je preživljavao sa svojom porodicom. Tražio je da svi spavaju zajedno, da ako se, ne daj bože nešto desi, svi podele istu sudbinu. Dobru ili lošu, svejedno, samo da su zajedno.

- Dok je Srbija imala ambasadu u Damasku, nekoliko puta su me zvali da bežim, ali nisam htela. Nisam želela da napustim dom, nadala sam se da će prestati, da će se situacija smiriti - priča Kata, glasom u kom se tuga i strah mešaju sa svim lepim uspomenama. - Bio je to divan grad, sa pet miliona stanovnika. Imali smo veliku porodicu i mnogobrojne prijatelje, a samo za Bajram je kroz našu kuću znalo da prođe 90 ljudi. Arapski sam najviše naučila od svekrve, ali i od mojih pacijenata. Kao hrišćanka nikada na ulici nisam nosila maramu ili burku, ali to nikome nije smetalo. Zaista se živelo mirno i lepo.

A onda je 2011. počeo rat i kao kulu od karata srušio sve planove i želje, ne samo ove porodice, nego i cele nacije. U Alepu je sada jedino ostao deda Samir, koji danonoćno radi u bolnici.

Alep 3. jaunara

PSOVKE

FUDBAL je jedna od Ramijevih velikih ljubavi i želja mu je da počne da trenira.

- Letos je malo išao na treninge i jednom se kući vratio ljut jer ga je neko opsovao što je promašio gol. Dugo mi je trebalo da mu objasnim da su ovde takve psovke sasvim normalna stvar - smejući se priča baka.