ČOVEK GODINE: I u penziji decu izvodi na pravi put

KADA me pitaju koji je moj poslovni uspeh, ja odgovaram: onaj trenutak kada se moj štićenik Danijel obratio okupljenima i pozvao ih da pozdrave mene, njegovog profu Duleta, jer sam ga naučio da bude umetnik!

Ovako priča defektolog Dušan Milović (66), koji je nedavno krunisao svoju karijeru priznanjem "Čovek godine" za 2016. Nagradu je dobio kao penzionisano lice koje je pre odlaska u penziju bilo zaposleno u sistemu Socijalne i porodične zaštite. A on nije bio samo zaposlen, već je živeo za svakog štićenika Zavoda za vaspitanje dece i omladine u Beogradu.

- Radim i danas, iako sam penzionisan, ali volonterski, iz ljubavi prema toj deci i onom potencijalu koji čuči u svakom od njih - ponosan je Milović, koji je punih 35 godina proveo danonoćno radeći sa maloletnim delikventima.

- Znao sam da idem u penziju, ali nekako sam nespremno to dočekao. Nisam želeo da ostavim tu decu. Nastavio sam da vodim kreativne radionice, za koje su se utrkivali čak i oni hiperaktivni štićenici.

Svakodnveno, na nekoliko sati Milović posećuje Zavod u Vodovodskoj i kreativno nadograđuje svakog pojedinca ove ustanove. Pokrenuo je radionicu za obradu drveta pirografom, koja je okupila veliki broj dece. Ponosan je na svaki njihov životni uspeh, na svaku uspešnu porodicu koju su zasnovali njegovi štićenici, njegovi učenici, njegova deca...

- Kada dođu vodeći svoju decu za ruku da me posete i pozovu svog profu da popiju piće, to je prava nagrada za moj rad. Nažalost, ima i tragičnih priča za koje ne mogu reći da su moj neuspeh, jer sam dao sve od sebe, ali teško mi je zbog njih. I dalje znam životnu priču svakog pojedinca, svakog deteta koje je u duši čisto i plemenito, ali ih je život prebrzo bacio u kandže ulice - iskreno će ovaj penzionisani specijalni pedagog.

Iako tvrdi da je u početku svoje karijere bio strog vaspitač, Milović odiše smirenošću, ne skida osmeh kada govori o uspesima svih dečaka i devojčica i ponosno ističe njihove talente. Iznad svega ponosan je na svoju porodicu, koja mu je pružila potpuno razumevanje i onda kada je posao prenosio u porodični dom, deleći muke sa suprugom i sinom Đorđem.

- Od malih nogu vodio sam sina da se druži sa štićenicima i oni su se odlično uklapali. Tako sam i njima stavljao do znanja koliko su mi važni. Vodio sam štićenike na izlete, na kampovanja, na ekskurzije. I iako je reč o delinkventima, nikada sa njima nisam imao nijedan problem niti neprijatnu sitaciju, kakve su imale neke moje kolege koje rade u osnovnim školama - ističe Dušan Milović, sveži penzioner, kako sebe u šali naziva.

Svoje uspehe ne želi da ističe, tvrdeći da postoje ljudi koji su u životu postigli mnogo više od njega. Njegov život meri se svakim pravim životnim putem, svakim srećnim krajem i novoformiranom porodicom, koji su dokaz da su životne lekcije ovog vaspitača uspešno savladane.

- Ne vidim suštinu u materijalnim stvarima i za života nisam mnogo stekao, osim skromnog stana za porodicu. I srećan sam zbog svog životnog poziva i radnog veka onakvog kakav je bio - kaže Milović.