Kako je Draža Marković izdao liberale

SEDAMDESETIH godina prošlog veka u Jugoslaviji vri kao u košnici. Odjeci talasa studentski nemira u Beogradu i drugim univerzitetskim centrima, kao i demonstracije albanskog življa na Kosovu, osećaju se na svakom koraku.

U Hrvatskoj dolazi do snažnog nacionalnog organizovanja u „maspoku“, na čije čelo staje partijsko rukovodstvo, a preko Matice hrvatske počela je da se "stvara druga partija".

Nesloga u političkom vrhu Jugoslavije dobija dodatno ubrzanje oko ustavnih amandmana. Republička trvenja postaju sve vidljivija.

Posle Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića dolazi do tada najtemeljnijih promena u političkom vrhu Srbije. Stvar u svoje ruke preuzima intelektualno snažna i podmlađena ekipa koja kreće u stvaranje koncepta moderne Srbije, zasnovanog na liberalizaciji društvenih i političkih odnosa.

Na čelu Saveza komunista su Marko Nikezić i Latinka Perović, predsednik Skupštine Srbije je Dragoslav Draža Marković, predsednik vlade je Milenko Bojanić, reformista po ubeđenju.

U ekonomiji su se zalagali za stvaranje velikih sistema pod državnom kontrolom, ali i na razvijanje tržišne logike u poslovanju, sa ciljem, kako se tada govorilo, da se Srbija izvuče iz opanaka. Kompletan politički vrh je odlučan u nameri da sprovede koncept razvoja Srbije u moderno društvo.

Oni proklamuju samosvojnu Srbiju, kao ravnopravni deo Federacije, a ne republiku sa posebnom ulogom i obavezama u Jugoslaviji, kako se to do tada govorilo i shvatalo. To je podrazumevalo određene demokratske promene u društvu.

DESETA sednica CK SK Hrvatske, održana januara 1970, na kojoj je i ozvaničen maspok i javno izražena težnja za potpunu negaciju savezne države, dovodi do najvećeg posleratnog zahlađenja između Hrvatske i Srbije. Da nevolja bude veća, na ovoj sednici CK SK Hrvatske, prvi put od njenog stvaranja, javno se, u hipotetičkom pitanju, otvara dilema šta da se radi "ako se jugoslovenska zajednica raspadne".

* Latinka Perović i Marko Nikezić

U martu 1971. Miko Tripalo, čelnik hrvatske partije, srpskom rukovodstvu stavlja prst u oko izjavom da ustavne amandmane što pre treba usvojiti, i da se on slaže sa svim formulacijama o ustavno-pravnom osamostaljivanju Kosova i Vojvodine od Srbije. Na to će iz Srbije stići odgovor da je neprihvatljivo da "oni koji se izjašnjavaju za punu samostalnost i suverenost republika ne propuštaju priliku da se mešaju u poslove naše republike".

I drugi vodeći hrvatski političari svojim izjavama provociraju Srbiju da se suprotstavlja decentralizaciji i demokratizaciji Jugoslavije. I to se dešava baš u vreme kada se Srbija okretala sebi i oslobađala uloge čuvara Jugoslavije, koja joj se često obijala o glavu. Takva atmosfera u državi dovela je do serije razmirica između Tita i vodećih srpskih funkcionera.

U SALON Belog dvora u Beogradu, 11. maja 1971. dolazi delegacija Srbije koju čine svi značajniji rukovodioci iz republike i federacije. Tito ih je dočekao sa vučjakom, koji čuči pored njega. Ovaj četvoročasovni razgovor je verovatno bio najteži i najneprijatniji u maršalovoj karijeri. Srpsko rukovodstvo je bilo jedinstveno u svom nastupu. Sve je izgledalo da je konačno ostvaren viševekovan san da samo sloga spasava Srbiju.

Tako je izgledalo i u javnosti. Nije se osećala nikava pukotina u nameri da se istraje ka zacrtanom cilju stvaranja moderne Srbije i da se konačno i poslednji opanak obesi o klin.

Ali, uvek ono ali, isprečilo se u ostvarivanju ovog koncepta. Iskusni i prevejani Josip Broz osetio je gde može da pronađe pukotinu i gde može da podmetne minu. Daleko od očiju javnosti i šireg političkog aktiva odvijala se zakulisna igra na više nivoa.

Postavljena mina eksplodirala je 5. i 6. jula 1972. u Skupštini Srbije. Tamo se okupilo pozamašno društvo: od saveznih funkcionera iz Srbije u državnom i partijskom rukovodstvu, preko dva republička vrha, do pokrajinskih pa i većih gradskih centara. Šef partije Marko Nikezić je samo otvorio sastanak, rekavši da je ovakav skup tražio Draža Marković, koji je prvi dobio reč i odmah prešao u direktan napad. Razdor u vrhu Srbije je obelodanjen. S jedne strane je bilo partijsko, a s druge državno rukovodstvo. Od tada ništa više u Srbiji nije bilo, niti je moglo biti, isto. Bez obzira na to što ovaj skup nije imao mandat da o bilo čemu odlučuje.

PRIČA, međutim, počinje više od godinu dana ranije. U raspravama o ustavnim amandmanima, Draža Marković se kao predstavnik Srbije tvrdo usprotivio određenim formulacijama. Tito je na to žestoko reagovao i u prvom susretu sa Markom Nikezićem rekao:

- Slušaj, treba smeniti Dražu Markovića!

- Druže predsedniče - odgovorio je Nikezić - Draža je predsednik Skupštine Srbije, ne mogu ja da ga sredim u četiri oka. To bi bio politički skandal. Ako nešto u Srbiji ne ide, onda je to moja odgovornost. A da neki moj saradnik ode, a ja ostanem, to ne dolazi u obzir.

Nikezić ovaj neprijatan razgovor prenosi Draži. Kakvu je on pouku iz toga izvukao, pokazaće nastupajući meseci.

Na jednom prijemu, 2. jula 1971. u Beogradu, Broz kreće u akciju. Prilazi Marku Nikeziću i Draži Markoviću:

- Htio bih sa tobom da razgovaram - kaže Draži.

Odvlači ga na stranu i poverljivo mu govori o lošoj situaciji u Hrvatskoj, da će, ako bude trebalo upotrebiti vojsku. Onako usput kaže da i u srpskom rukovodstvu ima ljudi koji se s njim ne slažu, zapisao je iskreno Marković u svom "Dnevniku". I dodao, da je shvatio šta je pravi smisao ovog razgovora - pokušaj stvaranja pukotine u vodećoj političkoj garnituri Srbije.

Još dva susreta Broza i Draže Markovića, jedan tajni, i jedan javni 11. maja na Zlatiboru, učiniće da se napipana pukotina među Srbima raširi.

Kapisla za otvaranje fronta, i razbijanja monolitnosti srpskih političara, jeste dnevni list "Ekspres politika", na čijem je čelu Miodrag Mališa Marović. Prvih dana marta objavljena je serija tekstova Momčila Škora, o divljem gradilišu u Grockoj. Na udaru su bile vile nepoznatih ličnosti, bez valjanih građevinskih dozvola."Tako je za jednog vlasnika vikendice izgrađen put. Asfaltna traka ide od druma i zaustavlja se pred vlasnikovom kapijom" - pisalo je u jednom nastavku.

NEVOLjA je bila u tome što je upravo ta vikendica, do koje je izgrađen put o državnom trošku, pripadala Dragoslavu Draži Markoviću.

Na političkoj sceni Srbije posle ovoga sve se odvija filmskom brzinom. Markovićeva reakcija na ovaj tekst, pored lične uvređenosti, pokazaće da su njegovi sastanci sa Titom urodili plodom i da se razlaz u političkom vrhu Srbije, koji je tinjao i bivao prikriven, učini što pre javnim.

Početkom marta 1972. na jednom rutinskom sastanku najužeg srpskog rukovodstva, Dragoslav Marković je zahtevao da se preispita pisanje "Ekspres politike". Tvrdio je da se u tim tekstovima aludira na njega i najavio da će iskoristiti sva sredstva da zaštiti svoju ličnost. I da se neće libiti da zatraži i Titovu pomoć!

I pre i posle ovog sastanka Markovića su Latinka Perović i njegov prijatelj, generalni direktor RTV Beograd Zdravko Vuković, pokušali da odvrate od uvlačenja Tita u odnose najviših funkcionera Srbije. Predsednik srpske Skupštine nije popustio:

- Znam ja šta još Tito znači u ovoj zemlji i kakav autoritet uživa.

I NIJE pogrešio. Srbija se vratila svojoj tradicionalnoj neslozi. Stvorena su dva tabora. Razrešenje se očekivalo u razgovoru Tita sa političkim aktivom Srbije. Bio je najduži sastanak u istoriji Jugoslavije. U Palati Federacije u Beogradu trajao je četiri dana, od ponedeljka, 9. do četvrtka, 12. oktobra 1972. Od osamdeset učesnika, na Titovoj strani je bio tek svaki peti prisutni.

Nešto kasnije će reći Janošu Kadaru, lideru mađarskih komunista:

- Moram da kažem da sam ostao u manjini, podršku je dobilo liberalističko rukovodstvo. Na mojoj strani bilo je samo par drugova.

Draža Marković je bio u pravu - presudio je njegov autoritet i vlast nad JNA.

Zavesa je pala u ponedeljak, 16. oktobra, kada su liberali smenjeni.