Crveni bik na Titovim krilima

Nekadašnjeg doživotnog predsednika države koja više ne postoji Jugoslavije, Josipa Broza, mnogi zapadni državnici, novinari, sociolozi i psiholozi su smatrali najvećim rasipnikom svog vremena. Za većinu više miliona Srba koji žive širom planete, Broz je bio i najveći unesrećitelj Srbije. Razlog: povlađivanje Hrvatima, neprocesuiranje hrvatskih ratnih zločina nad Srbima i drugim narodima počinjenih u Drugom svetskom ratu, nisu proganjane ustaše dok su srpski četnici gonjeni i ubijani širom sveta, Ustavom iz 1974. Hrvatskoj i drugim republikama je omogućena kasnija državnost ne štetu Srbije, Hrvatima je i posle 1945.g. „sačuvan“ poklon jadranske obale „vredan“ mogućih 20 milijardi € godišnjeg prihoda od turizma iako Jadran nikada nije bio ceo hrvatski itd. Današnji posed Hrvatske ogromnog dela jadranske obale je omogućila srpska pobeda u Prvom svetskom ratu! Lista zbog čega mnogi srpski iseljenici nisi voleli somopostavljenog maršala je zaista predugačka.

Josip Broz, tobožnji komunista, koji je, iako bravar, najviše voleo carski život, nije kupovao ništa jer je to kobajagi dobijao na “poklon” od naroda koji ga je “neizmerno voleo”! Tito je, kažu njegovi poštovaoci, sve ostavio narodu: i dvorce, i vile, i blago. Možda ima u tome neke istine, ali od te Brozove zaostavštine srpski narod još uvek nema nikakvu korist. Danas se u dvorcima i vilama uglavnom baškare sinovi i unuci njegovih bivših komunista koji danas Srbima prodaju neku tobožu “demokratiju”, često nastavljajući pljačku svog naroda koju je započeo bravar. U srpskoj javnosti se naširoko diskutuje, kojim naslednicima treba vratiti Titovu “imovinu”, čuvanu u sefovima jedne beogradske banke. Ta imovina je, verovatno, stečena pljačkom.

Titov brod „Galeb“

Rekosmo da je Josip Broz bio najveći rasipnik svog vremena. Ne samo što je imao za lično uživanje bezbroj vila, dvoraca, lovišta, „svojih“ apartmana po bolnicama i izletištima, pa čak i najmanje dva ostrva na Jadranu na stalnom raspolaganju, nego što je u to siromašno vreme putovao po svetu skuplje i pompeznije nego bilo koji raniji imperator – od austrijskog Franje Josipa, preko nemačkog cara Viljema i ruskog Nikolaja Romanova, pa do engleske kraljice Viktorije. Uzmimo kao primer samo jedan višemesečni Titov put da poseti svoje nove „prijatelje“ u Indiji i tadašnjoj Burmi ili kasnije posete nekim afričkim državama. Plovilo se brodom „Galeb“ koji su pratili razarači Ratne mornarice „Triglav“, „Biokovo“ i teretni brod „Dinara“. Valjda je teretnjak nosio poklone Titovim prijateljima, koji su često kao i darodavac, spočetka vladavine bili obični, kako Srbi to rado kažu, gologuzani. Oni su, uglavnom, došli vojnim pučevima i ubistvima na vlast. Kao sposobni diktatori znali su kako da se obogate. Posada Titove „združene flote“ brojala je najmanje 800 ljudi. Brod „Galeb“ je sa Brozom skoro četiri puta oplovio globus, tačnije -prešao je oko 158.000 kilometara!

Tito i Jovanka u Plavom vozu

Čak i kada je mističnim „Plavim vozom“ putovao po ondašnjoj Jugoslaviji ili po bližem komšiluku, troškovi su bili astronomski: koloseci su celom dužinom više puta pregledani da nisu minirani ili oštećeni. Na put su kretale tri kompozicije vozova – tzv. „prethodnica“, zatim „salonski voz“ i na kraju „pratnja“ sa natovarenim luksuznim automobilima. Niko, osim šačice Titovih najodanijih poltronskih paladina, nije smeo da zna u kome se vozu od ova tri nalazi Tito. Ceo pružni pravac su obezbeđivali policajci i vojnici. Nekoliko sati pre prolaska vozova koji su se kretali u određenim vremenskim razmacima, oni su postirani kao „čuvari pruge“ na svakih pedesetak metara da bi se u momentu nailaska vozova, za trenutak, sklanjali ustranu da „vrhovni komandant“ ne vidi toliko obezbeđenje. Jer on to, kobajagi, nije voleo!

Bezbrojna Titova putovanja po svetu, uključujući i preskupe poklone, koštala su enormno mnogo. Takođe i „posledice“ tih putovanja. Umesto zarada za izvoz naših proizvoda “velikim prijateljima jugoslovenskih naroda i narodnosti”, obično se dosta poklanjalo, dolazile su i „armije“ tuđih studenata i vojnika na besplatan boravak, obuku, školovanje i studije. Titova dvorska svita koštala je milijarde, uključujući i gošćenje tuđih vladara koji su u buljucima decenijama špartali ondašnjom Jugoslavijom.

Upućeni kažu, da Tito nije voleo putovanja avionima. Oni su tada još bili dosta nesigurni, nisu imali izjednačenje kabinskog pritiska i bili su dosta spori. Tek na pritisak Amerikanaca, koji su milijardama dolara finansirali Titov tobožnji „otpor“ Staljinu i kasnije stvaranje tzv. „Pokreta nesvrstanih“, maršal je dozvolio de se za njegova putovanja kupi tada poslednja reč aviotehnike, avion „Daglas DC 6 B“ koji je kao prvi avion imao podešavanje kabinskog pritiska. Bio je siguran i sa oko 530 do 580 km/h dosta brz. Mogao je da leti na visini do maksimalno 7600 metara gde je bilo manje po putnike neprijatnih turbulencija.

Nekada Titov, sada avion muzeja Red Bul sleće u Salcurg

Avion je imao četiri jaka Prat Vitnej motora „dupla zvezda“ tipa R 2800. Svaki motor je imao po dva puta devet cilindera ukupne zapremine od po 46 litara i snage 2500 KS po motoru koji su pokretali elise. Jedan stariji avio-mehaničar, pričali su njegovi prijatelji nekoliko meseci pre nego što je dekica umro, “potrefio” je poduži zatvor jer je nekim svojim kolegama iz aviotehnike 1959. godine u šali rekao, aludirajući na snagu motora: – “mnogo bre 10.000 konja za jednog zagorskog magarca”!

Jedan od 4 motora aviona Daglas DC 6B

Titov avion je bio proizveden kao poslednji primerak iz serije Daglasovih aviona tog tipa 1958. Inače, Daglas je proizveo ukupno 704 aviona tipa DC 6B, ukupno sa istovetnim vojnim transporterima, vođenim pod fabričkom oznakom C-118. Putnički DC 6B su kao veoma sigurne avione koristile mnoge velike avio-kompanije za letove preko okeana i za nalete na druge, daleke destinacije.

Maršalov avion je bio „salonski“ ali nije bio nešto posebno luksuzan, valjda je i tu delovala “naredba” Amerikanaca o štednji. Bio je registrovan kao vlasništvo “Jugoslovenskog aerotransporta”- JAT-a, iako, koliko se zna, nikada nije prevozio „obične“ putnike. Međutim, Tito ga je izgustirao pa ga je 1970. godine poklonio ili čak možda prodao zambijskom predsedniku Kenetu Kuandi. Umesto Daglasa DC 6B, maršal je kasnije koristio noviji, brži i udobniji salonski mlazni avion tipa Boing 727, koji je sa dodatnim tankovima za gorivo, mogao da leti na dužim relacijama. Tim Boingom Tito je leteo i u posetu Fidelu Kastru na Kubu.

Kuanda je “Titov” avion 1992. prodao jednoj namibijskoj avio kompaniji koja ga je koristila za prevoz putnika, kasnije i tereta. Avion, totalno raubovan i delimično uništen, otkriva 2000. godine u Africi izvesni Zigfrid Angerer, austrijski pilot. Veliki ljubitelj aviona oldtajmera Diter Matešić, čovek verovatno austrijsko-hrvatskog porekla, milijarder koji je proizvodnjom i prodajom energetskog napitka “Red Bull” stekao za samo dvadesetak godina privatnu imovinu od oko 10 milijarde dolara, naložio je svom saradniku Tomasu Muigu da Titov avion otkupi i totalno restaurira. Tomas Muig je poznati avio stručnjak i odličan restaurator starih aviona.

Kokpit Titovog aviona Daglas DC 6B

Nekada Titov Daglas DC 6B je rasturen u sastavne delove, svi oštećeni delovi su zamenjeni novima kojih je bilo u magacinima širom sveta ili su po potrebi napravljeni novi unikati, ugrađena su potpuno nova 4 zvezdasta motora kojih još uvek ima na lageru jer su proizvedeni u nekih 125.000 komada, instalirani su najnoviji instrumenti, hidraulika, navigaciona tehnika itd. Muig kaže, da je Titov stari „Daglas“ danas bolji nego kada je 1958. godine izašao iz fabrike! Pomenimo, da je isti tip aviona ali vojnu verziju fabričke oznake C-118, koristio i američki predsednik Hari Truman. I dan danas, skoro 60 godina od prekida proizvodnje, neke manje aviokompanije koriste ove avione za prevoz tereta, a neke još uvek i putnika.

Danas Titov avion zauzima počasno mestu u avio-muzeju Red Bula u krugu aerodroma u austrijskom gradu Salcburgu. Potpuno je u letnom stanju, i svremena na vreme se koristi na veliko zadovoljstvo specijalnih gostiju Ditera Matešića, za panoramske prelete preko Alpa.

Ovde se krug zatvara. Avion nekadašnjeg kaplara Austrougarske vojske koji se u Velikom ratu pre 100 godina verovatno borio i protiv Srba, završava u muzeju njegovog kasnijeg, bar po Titovom vojevanju, „sunarodnika“ – Austrijanca Ditera Matešića.