U školi u Koceljevi 12 nekadašnjih učenika: Zbornica puna bivših đaka

SREDNjA škola u varošici Koceljeva ne napušta se lako. Jer, kako koji od bivših đaka okonča fakultet, vrati se ovde da bude - profesor. U ovom trenutku, među 41 predavačem, čak je 12 bivših učenika, a zahvaljujući direktoru Veroljubu Matiću i profesorki sociologije Vesni Kovačević, po svoj prilici biće ih još više.

Škola pruža lepezu četvorogodišnjih i trogodišnjih ekonomskih, mašinskih, poljoprivrednih i uslužnih zanimanja, pa 80 odsto dece ostaje da se školuje kod kuće. Ali pored ove pogodnosti, postoji i dodatni “šmek” koji se rečima ne može lako opisati, jer malo je reći da ruku podruku u školi u Koceljevi idu rad, disciplina i - prijateljstvo.

- Poznajem u glavu svako dete koje sedne u naše klupe - pokušava da objasni svoju ulogu u svemu ovom profesorka sociologije Vesna Kovačević. - Predajem i Ustav i građansko vaspitanje, radim i u biblioteci, tako da niko živ ne može da mi promakne. Čak i kada im ne držim nastavu. Imam 37 godina staža, mesec dana više od škole. Otvorena je u septembru 1980, a ja sam u avgustu već upisivala đake.

Seća se Vesna da je, sada savremena ustanova, nikla iz dve, takoreći, barake, da bi se kasnije sve više širila i dobijala krila. Taj polet davali su joj talentovani đaci, ali i profesori koji su umeli da ih prepoznaju.

- Nije nam u interesu da decu plašimo, već da ih naučimo i ispratimo odavde spremne za život - kaže profesorka Vesna.- E, a to što nam se brzo vrate, i to usavršeni, i postanu naše kolege, smatramo najvećim uspehom i dostignućem.

Dok razgovaramo, Vesna nas ponosno uvodi u zbornicu prepunu mladih ljudi, čija imena saopštava kao iz rukava: Ivana Glišić i Jelena Živanović predaju ekonomske predmete, Gordana Tomić Jovičić geografiju, Marija Đaković i Marija Gajić matematiku, Aleksandar Isailović poljoprivredne predmete, Aleksandar Stanojčić i Ivan Jurišić fizičko, Marko Nedeljković informatiku, Zoran Simić mašinske predmete, Milorad Jovičić praksu, Marija Blažić srpski.

- Poznati smo po proslavama i radnim akcijama - dodaje dugogodišnji direktor Veroljub Matić. - Eto, na primer, sami smo sagradili kanal za auto-mehaničare, a kad završimo takve poslove uvek organizujemo druženje, uz lovački paprikaš i roštilj. Godišnje organizujemo bar jednu radnu akciju i po pet-šest proslava, a jedno vreme bilo ih je i više. Ali smo i sami uvideli da smo preterali, pa smo ih malo smanjili.

Raspoloženi profesori đaci dodaju da se obavezno druže za Savindan, Novu godinu, u junu - zbog završetka školske godine, u avgustu - jer počinje nova, a preko leta okupe se bar na jednoj radnoj akciji. Takođe, koceljevačka škola organizuje nastavničke ekskurzije, pa je ovaj duh zajedništva, bar se tako čini, ključ za najbolje kolegijalne odnose.

- Čim sam diplomirala dobila sam posao u svojoj bivšoj školi i već četiri godine sam profesor matematike - kaže nam Marija Đaković (26). - Odlična je atmosfera, svi se poznajemo, jer je Koceljeva malo mesto. Podrška kolega i te kako je od pomoći, jer kad izađeš iz klupe i staneš za katedru, osećaj je čudan. A meni se to desilo vrlo brzo, za svega četiri godine. Na početku, kada je razlika između najstarijih učenika i mene bila vrlo mala, sretala sam se sa njima u gradu i u noćnom provodu, ali sve se rešava pravilno postavljenim granicama.

Ona i njene kolege slažu se u tome da ponekad požele da se vrate u klupe, jer profesorski poziv, iako lep, počesto ume da bude i veoma odgovoran. Valja naučiti, ali i posavetovati, umiriti, pokazati ličnim primerom nestašnim đacima... Uz nesebičnu podršku ostatka kolektiva, utisak je, ovi mladi ljudi sa dnevnicima pod rukom i te kako dobro se snalaze.

Doduše, jedan vremešni profesor, ne znajući, valjda, da su mediji u poseti, po navici i od milja, usred zbornice nazvao ih je “pravom bandom”.

- Profesor ima izuzetan smisao za humor, pa mu ništa ne zameramo - sasvim ozbiljno pokušava da nam pojasni “situaciju” Ivan Jurišić (33), profesor fizičkog vaspitanja. - Veoma sam zadovoljan što mogu da radim baš u svojoj školi. Poželeo sam sebi da pojednostavim život. U Koceljevi sam odrastao, otišao sam na fakultet, ali kada sam ga završio, ovde su se stekli uslovi da dobijem posao, i nisam ga odbio. Lepo je, ne bih menjao ništa.

KRAO ZANAT OD RAZREDNE

PROFESOR Marko Nedeljković (25) kaže da mu je bilo potpuno prirodno da se vrati u Koceljevu, kao profesor, i priznaje:

- Kada sam bio srednjoškolac, potajno sam imao želju da budem profesor i prođem sa druge strane katedre. Krao sam zanat najviše od razredne Snežane Lazarević i profesorke sociologije Vesne.