FESTIVAL "Dani Danila Lazovića", koji se poslednje četiri godine održava u Priboju, kao i reprizirane serije i filmovi na malim ekranima, često nas podsete na prerano otišlog (i nepravedno zaboravljenog) glumačkog velikana. Lirski tanan, epski nadmoćan, pa i beskrajno šarmantan u svim komičnim valerima - Danilo Lazović suvereno je vladao scenom. U širokoj paleti pozorišnih likova publika pamti njegovog Vladiku Danila, Rogozina, Julija Cezara, Agamemnona, dok je kod one najbrojnije, televizijske, posebno ostao u sećanju kao ponekad robusni, ponekad dobrodušni Šćepan Šćekić.

Prošla je decenija od Danilove smrti. Najstarija kći Jelena (34) i angažmanom na pribojskom festivalu čuva uspomenu na oca. Danas je farmaceut, brat Vuk (28) rukomentaš u Bundesligi, sestra Milena (28) završava psihologiju, a najmlađi Miloš (22) s mamom Brankom vodi prodavnicu mešovite robe na Avali. I baš kao što se zove jedna od Pavićevih serija u kojoj je igrao, njih petoro bili su i ostali Danilovo "porodično blago"...

- Tata je rođen u Brodarevu. U Priboju je završio osnovnu i srednju školu, tu je i počeo da se bavi recitovanjem - priča za "Novosti" kći Jelena Novaković. - Tako je i ušao u svet glume. U Beograd je došao da studira književnost, ali je upisao FDU i to "iz prve", u klasi profesora Minje Dedića. Generalno, malo je pričao o svojoj profesiji. Nikada nije gledao svoje filmove i serije, tvrdeći da je gordost najgora ljudska osobina... U detinjstvu sam povremeno odlazila u pozorište, u garderobu sam rado volela da zavirim. Imala sam samo šest godina kada sam gledala "Klaustrofobičnu komediju" i "Nastasju Filipovnu". Ipak, svoj posao nije mistifikovao, predstavljao ga je kao svaki drugi: neko popravlja auto, on ide da glumi.

Supruga Branka, sin Vuk, ćerke Jelena i Milena, nekada

Tako, deca nisu ni imala utisak da je otac popularna ličnost. Rano je prestao da ide u pozorišni bife, radije je sedeo sa običnim ljudima i porodicom, s kojom se 1996. godine preselio na Avalu:

- Nerado je davao autograme, ali ih nije odbijao. Uz obavezni cvetić, napisao bi posvetu. Vremenom je smanjivao broj predstava na tekućem repertoaru, pa iako je bio prvak Drame Narodnog pozorišta, napustio je angažman 2000. godine. U to doba dugo su se spremale predstave, a kratko održavale. Bilo je vreme krize i Danilo je poželeo da više vremena provodi s porodicom. Snimao je Pavićeve serije, ali je najviše izvodio monodramu "Danilo Lazović protiv Šćepana Šćekića", širom Srbije i Crne Gore. Ponekad i po tri puta dnevno...

Mada je igrao Crnogorce nebrojeno puta ("Laf u srcu", "Igmanski marš", "Odlazak ratnika, povratak maršala", "Srećni ljudi"), Danilo nije Crnogorac:

- Zanimljivo je da svi misle da jeste, pošto ih je odlično glumio. Za Vladiku Danila u "Gorskom vijencu" Ljiljana Blagojević mi je rekla da je prvi i jedini put u teatru videla da glumac govori a cela sala za njim ponavlja stihove.

U njegovom "crnogorskom" opusu, Šćekić je svakako najpopularniji, ali:

- Privatno mu je bio veoma dalek. Igrao je Šćepana kao parodiju na svog strica Dušana. Od svih Pavićevih likova, mislim da mu je najbliži Bogoljub Gagić Čerčil u "Porodičnom blagu". U poneke replike ubacivao je i sopstvene uzrečice. Kao i Gagić, bio je radan i prostodušan, a porodicu je uvek stavljao na prvo mesto.

I van glumačkih krugova "pripovedalo se" o njegovoj neizmernoj ljubavi prema supruzi Branki, koja je od početka blistala nepromenjenim sjajem:

- Mama i tata upoznali su se na Zlataru 1976. godine. On je sa svojom klasom na tamošnjoj smotri govorio stihove, a ona je s folklorom stigla sa Cetinja da učestvuje u programu. Danilo je sedeo u bašti hotela, dok su tek pristigle Cetinjanke izlazile iz autobusa. Obratio se Nadi Blam: "Je l` vidiš onu devojku? To će mi biti žena". Upoznali su se - i to je bilo sve. Ostali su u kontaktu (mama je u Podgorici u to vreme studirala prava), a počeli da se zabavljaju tek pet godina kasnije. Ubrzo su se venčali. Dugo sam bila jedinica. Posle rođenja brata Vuka i očeve posete Hilandaru, promenili su se Danilovi prioriteti. Shvatio je da su deca značajnije od svega ostalog što može da ostavi za sobom.

Kao otac, svedoči Jelena, bio je strog i pravičan. Ponekad i "tvrd", želeći da ih što ranije pripremi za život:

- Mi, deca, nismo imali luksuz razmaženosti. Za sve što uradimo, postojala je nagrada i kazna. Ponekad nam je davao i besmislene zadatke, samo da ne bismo bili dokoni. Tvrdio je, i za decu i za odrasle, da je najgore što može da im se desi - višak vremena... Na Avalu smo otišli kad sam imala četrnaest godina. Već se rodilo i ostalo troje dece. Tatin glavni motiv bio je da nas skloni iz grada i sa asfalta. Da odrastamo u prirodi i čim otvorimo oči izađemo u zelenilo, na livadu. Moja tetka, tatina sestra, rano je ostala udovica. I danas živi u Priboju, a njeno troje dece (koje nikada od nas nije odvajao), kako su upisivali srednju školu u Beogradu, tako su dolazili da žive na Avali. Bili smo i ostali jedna porodica.

Svo sedmoro imalo je iste zadatke i obaveze. Da pomaže u održavanju kuće i okućnice, kao i u svim drugim Danilovim poduhvatima:

- Moralo je da se zna ko šta radi i ko se za šta pita. Radili smo u pilani, bašti, čuvali ovce. U početku ih je bilo 20, da bi stado naraslo na 170 ovaca posle tatine smrti. Kada je 2000. godine osnovao Banjalučki letnji festival, ja sam kao "operativni sekretar" radila s njim. Uz fizičke poslove svi smo, podjednako i pod budnim očevim okom, morali i duhovno da se uzdižemo. Vuk je jedno vreme proveo služeći u Dečanima, Milena i Miloš išli su na veronauku. Pre svakog ručka, zajedno smo izgovarali molitvu. Uveče bi Milena recitovala lirsku, a Miloš epsku poeziju.

Kad im se jednom pokvario televizor, Danilo nije hteo da ga popravi deset meseci - da bi više razgovarali. Nisu imali dečje kaprice, nisu za njih ni znali. Verovali su mu. Jelena dodaje i da je mama Branka bila pravi očev partner. I njoj kao i deci, Danilo je bio najčvršći stub.

- Tatina smrt predstavljala je šok za sve nas. Izborili smo se i borimo se. Onako kako nas je učio, zajedno, ostajući svi na okupu. Prvo se oženio Vuk, potom Milena, a ove godine i ja. Ali, sve troje i dalje se na Avali viđamo kao u svom pravom domu...

Danilo Lazović i Miki Manojlović u filmu "Hajka"

SUDBONOSNA REČENICA

Kako svedoči Jelena, otac joj je branio (ostali su bili mali) da razmišlja o glumi, ne dozvoljavajući čak ni da ide na dramsku sekciju:

- Dugo sam se s njim borila oko toga, ali je jednom rečenicom rešio sve moje dileme. Pitao me je ko su moji omiljeni glumci. Rekla sam Aligrudić, Vuisić i Radmilović. Pitao me je šta im je zajedničko, osim što su vrhunski u svom poslu. Dugo nisam mogla da nađem odgovor. A onda mi je rekao da najbolji moraju da daju maksimum sebe, ponekad do samouništenja. Smatrao je da bih malo dobila zauzvrat, pogotovo u jednom, za umetnost, teškom vremenu... Danas je, uprkos svemu, njegov put nastavio sestrić Mihailo Laptošević. Završio je FDU u klasi Vlade Jevtovića, bavi se glumom, pedagoškim radom i vodi "Krsmanac".


GOVORENjE POEZIJE

- Oduvek sam želela da napravim neki festival posvećen Danilu, a da ne bude pretenciozan, kao što ni on nije bio. Pre četiri godine njegovi Pribojci izrazili su upravo takvu nameru - kaže Jelena. - Pošto je tata bio maestralan govornik poezije, a veoma je voleo decu i mlade, odlučili smo da festival bude posvećen studentima glume svih akreditovanih akademija iz regiona. Nadmeću se u govorenju poezije. Od početka sam u Priboju prisutna kao predstavnik porodice, od prošle godine kao i "pi ar" festivala... Moj osnovni motiv je da njegovo ime otrgnem zaboravu. Iako znam da bi me on pitao: "Imaš li ti šta pametnije da radiš?"