JEDNOM prilikom će Emir Kusturica reći da vekovima gradimo kuću na stazi slonova i ne spadamo u one srećne narode čija istorija je duhovita i laka, operetska jednočinka. Naša je teška drama u kojoj jedan krvavi čin, unedogled, biva zamenjen drugim, još krvavijim. Ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, pitanja su koja, kao izmaglica, lebde nad rekom ljudske istorije. Ako smo, na ovoj stazi slonova, nasledili srušenu kuću, opravljali je i gradili, da bismo je opet potomcima ostavili srušenu, to nije samo od nas zavisilo. Ali naš, i samo naš greh biće ako im u nasleđe ne ostavimo istinu o tome ko im je i zašto nasleđenu kuću rušio, ko nam je, i sa čim, na mobu dolazio, da je popravljamo.

Moramo da se pomirimo sa činjenicom da sutra već danas postaje juče. Istorija i nije nešto što prolazi, to su znaci našeg trajanja u vremenu i prostoru, koji će nam pomoći da vidimo budućnost.

Valjda zbog tih rušenih i obnavljanih kuća na stazi slonova, Srbi su završetak svake okupacije dočekivali sa velikim nadama, čini se većim nego kod drugih naroda. Možda i zato što su okupacije bile česte i surove, a i dugovečne. Sa sličnim osećanjem Srbi su dočekali kraj Drugog svetskog rata i novu, "narodnu vlast".

I TADA, u prvim danima slobode, intelektualna elita Srbije i Beograda našla se na optuženičkoj klupi. Počela je provera ideološke pravovernosti dekana, redovnih i vanrednih profesora, asistenata. O ovoj pogromaškoj akciji i radu Suda časti Beogradskog univerziteta decenijama se ćutalo, iako su u depoima Arhiva Srbije u Železniku ostali mnogi pisani tragovi.

Taj takozvani Sud časti delovao je od 1944. do 1946. godine, i za to vreme udaljeno je sa fakulteta više od 70 predavača. Članovi Suda časti - Pavle Savić, Petar Matavulj, Borislav P. Stevanović, Stefan Đelineo, Radomir Aleksić, Milka Radoičić, Dušan Nedeljković, T. Bunuševac - jednog dana, a to je bilo 3. aprila 1945, prevazići će sebe. Uspeli su da sa Beogradskog univerziteta izbace više od 30 asistenata i docenata, vanrednih i redovnih profesora, vrhunskih stručnjaka gotovo iz svih oblasti nauke i stvaralaštva.

Beograd posle 20. oktobra 1944. godine

Sedamdesetoro intelektualaca koje bi u tom trenutku poželele i mnogo razvijenije zemlje od Jugoslavije, poslato je u istoriju, a koje će čak i uža naučna i stručna javnost u međuvremenu zaboraviti. Sedamdest sudbina, sedamdeset tragičnih priča. Izdvajamo dve koje bar delimično mogu da približe atmosferu koja je vladala tih godina na Univerzitetu.

JEDAN od stradalnika je bio Henrik Barić, redovni profesor Filozofskog fakulteta. Ugledni naučnik, ekspert za lingvistiku indoevropskih jezika, dugogodišnji direktor Balkanološkog instituta. Tragičnom ironijom sudbine profesor Barić će pre Drugog svetskog rata založiti sav svoj autoritet da država ne udalji sa Univerziteta jednog njegovog kolegu, a posle rata će ga taj isti profesor, zaboravljajući na tu Barićevu veliku uslugu, hladnokrvno izbaciti sa tog istog univerziteta. Bio je to dr Dušan Nedeljković, jedan od glavnih zastupnika "narodne vlasti" na Univerzitetu.

Tokom rata, profesor Barić uopšte nije bio miljenik ni okupacionih vlasti, ni režima Milana Nedića. Naprotiv. Taj isti režim, koga će "narodna vlast" proglasiti kvislinškim, neprestano ga je uhodio i šikanirao. I to već od 1941. godine, kada je dr Barić odbio da potpiše Nedićev Apel srpskom narodu. Dr Barić to nije učinio ni posle silnih pritisaka, čak ni posle otvorenih pretnji pomoćnika ministra Nedićevog Ministarstva prosvete, koji je od ovog profesora tražio da taj dokument bar naknadno potpiše.

Dr Barić je te pritiske stoički izdržao, a onda su usledila šikaniranja koja je organizovao Velibor Jonić, Nedićev ministar prosvete. Njegovi napadi na profesora Barića će ići dotle da će Jonić na nekoliko sednica Univerzitetskog saveta uporno ponavljati da će se on pre povući s položaja ministra prosvete nego što će pristati da se dr Barić postavi za profesora.

Srpska inteligencija našla se na udaru novih vlasti

Još veća ponižavanja i šikaniranja dr Barić će doživeti posle rata. Njegov hod po mukama počeće 31. decembra 1944, kada će ga Eli Finci, potonji dobitnik Nagrade AVNOJ-a i član Akademije nauka i umetnosti BiH, pogromaški napasti u "Borbi". U tom tekstu, koji je za dr Barića i mnoge druge vodeće intelektualce Beograda predstavljao osudu pre suđenja, Finci će profesora Barića paušalno, bez navođenja bilo kakvih argumenata, proglasiti "moralnom propalicom".

DESETAK dana kasnije, Sud časti poziva dr Barića na saslušanje. Stavili su ga na optuženičku klupu, iznad koje je više stajao nego što je na njoj sedeo. Ispred njega bila su trojica njegovih kolega koje su ga nadmeno, sa "akademskih visina", kinjile i saslušavale. Bili su to dr Jovan Tomić, minerolog i petrograf, zatim onaj isti dr Dušan Nedeljković, za koga se dr Barić borio pre rata, i fiziolog dr Stefan Đelineo, koji će potom postati stručnjak za eksperimentalnu bioenergiju.

Neoprostivi grehovi profesora Barića kompletirani su optužbom što je u božićnom broju časopisa "Srpski narod" 1942. godine objavio članak "Staro srpsko ime Božić", u kome je pisao o "običaju slavljenja badnjaka i Božića kroz vekove".

Profesor Barić se branio i dokazivao svoju nevinost, a Sud časti je terao po svome. Uvažio je njegove "materijalne neprilike" i presudio: "Na osnovu svega izloženog, sud je našao da je profesor Barić u punoj meri sarađivao sa okupatorom i njegovim pomoćnicima i da se na taj način ogrešio o čast i ugled Beogradskog univerziteta i svog naroda, pa je odlučio da se dr Barić kazni udaljenjem sa Univerziteta, s tim da se njegov predmet preda sudu za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti."

Pavle Savić, Dušan Nedeljković, Jeremija Mitrović

JEREMIJA Mitrović, asistent za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, verovatno je jedna od najtragičnijih ličnosti posleratne "obnove" Beogradskog univerziteta. Ovaj ugledni javni radnik, rodom iz sela Brzana kod Kragujevca, bio je po ubeđenju demokrata, protivnik svake diktature. Pripadao je onom retkom soju ljudi koji i u najtežim situacijama istrajavaju na elementarnom ljudskom dostojanstvu.

Vlasti predratne Jugoslavije dva puta su ga isključile iz studentskog doma. Oba puta zato što je bio protivnik diktature kralja Aleksandra Karađorđevića. Tako su ga 8. marta 1932. zaštitnici Šestojanuarske diktature izbacili iz doma zbog toga što je "u sali viknuo dole Petar Živković", koji je bio predsednik diktatorske vlade. Školske 1939/40. godine bio je predsednik Mesnog odbora Saveza trezvene omladine Beograda. Tada su ga beogradski vlastodršci, zbog organizovanja literarnih sastanaka srednjoškolaca, proglasili komunistom.

POČETKOM rata, i pored mnogobrojnih pritisaka saradnika Milana Nedića, odbio je da potpiše Apel srpskom narodu. Nedićevi ministri odmah su poveli kampanju protiv njega i zabranili Mitrovićevu "Istoriju Jugoslavije", koja je bila uvažen srednjoškolski udžbenik. Ubrzo je usledila i nova odmazda - 14. novembra 1941. otpušten je sa svog asistentskog posla na Filozofskom fakultetu. Na izricanju ove drastične kazne, koja ga je lišila bilo kakvih sredstava za život, najviše se angažovao Obrad Zalad, jedan od najsurovijih agenata beogradske Specijalne policije. On je u jesen 1941. godine Nedićevom Ministarstvu prosvete uputio dostavu koja je bila više nego dovoljna da se Mitrović izbaci sa Filozofskog fakulteta. U njoj je pisalo da je on "opasan komunista".

Mitrović će novoj "narodnoj vlasti" pružiti ruke pre nego što se ona i dokopala Beograda. Iako je bio bolestan, u leto 1944. uspeo je da izađe iz Beograda i da dođe do Rudnika, gde se dobrovoljno javio Petoj ličkoj udarnoj diviziji s molbom da ga prime za svog borca. Starešine i lekari ove divizije pozdravili su njegov gest, ali su ga zbog bolesti vratili kući.

Sve to neće biti dovoljno Brozovim pravovernicima koji će se potruditi da Jeremija Mitrović doživi višegodišnju torturu, koja će biti još gora od one iz Nedićevog vremena.

Nažalost, srpska inteligencija je često u našoj istoriji, od Rastka Nemanjića i turskog doba do današnjih dana, plaćala danak neposlušnosti. Hirovi domaće i strane okupacione vlasti nizali su se jedan za drugim, praktično bez ozbiljnijeg prekida, od pojave prvih učenih ljudi. Ne zna se koja je vlast u tome bila revnosnija, a koji progoni srpskih umova veći i pogubniji.

KOMESARI UNIVERZITETA

PORED Suda časti, Komisija za obnovu Beogradskog univerziteta je krajem 1944. godine postavila komesare Rektorata i dekanata pojedinih fakulteta. Tako je poslove iz nadležnosti Rektorata vodio dr Jevrem Nedeljković, a funkciju dekana obavljali su: dr Vasa Čubrilović (Filozofski fakultet), dr Jovan Đorđević (Pravni), dr Aleksandar Leko (Tehnički), dr Baja Bajić (Bogoslovski), dr Petar Matavulj (Medicinski), dr Mladen Josifović (Poljoprivredno-šumarski) i dr Dragoljub Jovanović (Veterinarski fakultet).

Prvi redovni rektor Beogradskog univerziteta bio je dr Stevan Jakovljević, a prvi prorektor dr Dušan Nedeljković. Oni su na ove dužnosti izabrani 28. avgusta 1945.