Posmrtne ostatke heroine prenose u Užice: Tamo daleko, za ocem i braćom

SRBI su je znali kao Ljubicu Čakarević (1894-1980), za Italijane bila je Violeta de Sarno. Od zaborava je sve do danas ne otrgoše ni dva imena, ni veličanstvena dela dostojna divljenja. Ere sada vraćaju dug nosiocu zlatne medalje za hrabrost "Miloš Obilić", dami koja je jednog dana skratila kosu, glavu pokrila srpskom šajkačom, navukla vojničke čakšire i cokule - da bi pešice otišla na Solunski front. Uz vojne počasti, u subotu će posmrtni ostaci heroine Velikog rata, iz Sarajeva biti prebačeni na Dovarje, da večno u miru počivaju nad obalama Đetinje.

Poznati istoričar Užičanin Milorad Iskrin nije imao mira dok gradska uprava nije prihvatila njegovu inicijativu da heroina počiva u Užicu.

- Pripreme za prenos posmrtnih ostataka dugo su trajale. Procedure su komplikovane, ali je sve urađeno da Ljubica kao jedna od najznačajnijih ličnosti ne samo grada na Đetinji, već i naše države, počiva u svojoj otadžbini i u porodičnoj grobnici - kaže istoričar Iskrin.

On je prethodnih decenija neumorno tragao za istinom o užičkoj heroini i ostalim velikanima Velikog rata.

A istina o Srpkinji Ljubici i italijanki Violeti je ova: užička učiteljica ispratila je oca i trojicu braće "tamo daleko". U pokorenoj Srbiji odbila je poziv okupatora da i dalje uči decu. Postala je preko noći nadničar, a u jeku borbi na Solunskom frontu, u gradu više nije imala šta da traži. Pukim slučajem, ako tako nešto postoji, srela je Dragutina Jovanovića Luneta, narednika Drinske divizije koji se vraćao na front. Kao da je kartu za rat pronašla...

- Zar i ja ne mogu na front, da podnesem sve što i naši hrabri vojnici?! Mlada sam i zdrava, puna patriotskih osećanja. Idem sa vama, i u smrt, bolje je i to nego biti rob - ostalo je zapisano u dnevniku Užičanke, posle 27 dana pešačenja do fronta i Vrhovne komande srpske vojske.

Nije puno prošlo, eto Ljubice sa oslobodiocima, kako grabi ka Užicu. Koliko je neustrašiva bila, najbolje su znali Stepa Stepanović i Živojin Mišić. Pa i Arečibald Rajs, koga je srela tokom vojevanja. Zlatna medalja za hrabrost "Miloš Obilić" našla se na njenim grudima.

- Po povratku u grad, Ljubica je radila kao učiteljica. Udala se za Nikolu de Sarna, sina italijanskog diplomate, s kojim je dobila ćerku Idu, a živeli su u Jugoslaviji i u Italiji. Tamo, njeno ime je bilo Violeta de Sarno. Prilikom jedne posete bratu u Sarajevu, razbolela se i umrla u 86. godini, pa je sticajem okolnosti sahranjena na Barama - dodaje profesor Iskrin. - Sahranjena je po pravoslavnom obredu. Na spomeniku je, uprkos tome, ostalo zapisano ime Violeta de Sarno.

Poznanstvo istoričara Iskrina i Mladena Čakarevića, Ljubičinog bratanca, bilo je presudno da se, 36 godina posle smrti, heroina Velikog rata vrati u svoj grad, da u miru počiva nad užičkom dolinom, da nas podseća na to ko smo, kuda i kako koračamo.

MNOGO SE ĆUTALO

U Titovoj Jugoslaviji, heroji Velikog rata, pa tako i Ljubica Čakarević, kao da su u zemlju propali. O njima se nerado govorilo, trebalo je veličati nove heroje, ali se zna da je Ljubica u Titovo Užice dolazila inkognito.

Nama poznati Ljubičini danas živi najbliži srodnici su bratanac Mladen Čakarević (sin njenog brata Milutina, sarajevskog učitelja), Mladenova ćerka Nada Beara, beogradski advokat Ljubiša Janjić...