Dobro jutro Vijetname (6): U Gvozdenom trouglu i delti Mekonga

Četa„Čarli“ američkog Prvog bataljona iz sastava 23. pešadijske divizije, čiji su pripadnici izvršili masakr u Mi Laju sredinom marta 1968. godine, još pre uvođenja u borbu imala je gubitke: 23 ranjena i pet mrtvih vojnika. Američki vojnici stradali su na stazama i putevima od zamki Vijetkonga. U Mi Laju je na svirep način ubijeno više od 500 vijetnamskih civila, među kojima je bilo žena i dece.

O ovome razmišljam dok u šumovitom memorijalnom kompleksu „Cu Ši“, pedesetak kilometara severozapadno od Sajgona, razgledam besprekorno izrađene gerilske zamke u koje su na ovom sektoru bojišta upadali američki i australijski vojnici, smrtno stradajući ili ostajući bogalji za ceo život. Ovo je nekada bio Gvozdeni trougao, kako su područje Cu Ši nazivali Amerikanci, a danas je neka vrsta muzeja na otvorenom.

Uokolo su tuneli i zemunice boraca Vijetkonga, ukupne dužine oko dvesta kilometara, koje su iskopali proipadnici narodnosti Cu Ši. Na proplanku, olupina američkog tenka M-41 koji je pre pola veka naleteo na minu. Danas se po njemu pentraju klinci. Jedan turista opšte prakse, idiot, nazdravlja mi „Koka-kolom“. Odgovaram mu na srpskom jeziku.

Stojim pored bezazlenog kamena, koji visinom ne seže dalje od donjeg dela potkolenice, ne primećujući rupu na njegovoj sredini okrenutu putu, za koju mi domaćini kažu da je puškarnica jednog od tunela. Termitnjak oko drveta u stvari je deo sistema za provretravanje tunela.

Cu Ši tuneli su uz Ho Ši Minov put najimpresivniji primeri ratne niskogradnje. Na četiri lavirintska nivoa ispod površine tla, sa najskrovitijim ulazima, izlazima i zamkama, nalaze se odaje koje su bile bolnice, ratne radionice, štabovi, mesta prikupljanja i pregrupisavanja.

Kroz najuzanije, neprimetne ulaze u tunele ne mogu čak ni da prođem.

Ulazim, ipak, u jedan od tunela u koji vode naknadno izdubljene stepenice. Hodajući u čučećem položaju hodočastim otporu junaka Vijetkonga dvadesetak metara kroz tunel koji je za vreme rata bio još niži i uži. Vijetnamce nikada nisu pobedili ni Mongoli, ni Francuzi ni Amerikanci sa svim saveznicima.

Posle ove avanture i desetomiutne kiše koje je pala, ispod strehe od drveta jedemo tapioku, krompurast koren, pripremljen na način gerilaca Vijetkonga i pijemo vijetnamski čaj.

Suprotno uvreženom mišljenju, većina vijetkongovaca nisu bili komunisti, niti je Vijetkong sebe tako nazivao. Ono što mi danas, pod uticajem američke propagande plasirane kroz filmove i medije nazivamo Vijetkongom u stvari je Narodni front za oslobođenje Južnog Vijetnama. Izraz „Vijetkong“ potiče od pogrdnog izraza za komuniste iz vijetnamskog jezika: „Việt Nam Cộng Sản“. Izraz „Vijetkong“ korišćen je i za naslednike Vijetmina, organizacije koju je u Drugom svetskom ratu protiv Japanaca i u Prvom indokineskom ratu protiv Francuza (1945 – 1954) predvodio Ho Ši Min.

– Kako reaguju američki posetioci kada dođu ovamo? – pitam naše domaćine koji mi pružaju pažljivo upakovanu flašu rakije od banana koja se ovde peče. U trenutku kada prihvatam poklon, znam da me u Pekingu čeka Bebi iz Tirane da je probamo.

– Amerikanci ništa ne pitaju, niti govore. Ćute i razgledaju – odgovaraju naši domaćini. – Ovde su poslednjih godina počele da dolaze i grupe američkih ratnih veterana. Svi oni, osim vojnog, imaju i svoje privatne doživljaje Vijetnama i rata. Neki plaču i traže oproštaj od nas, neki ćute.

U priču se ubacuje jedan od momaka koji ovde profesionalno razvode turiste.

– Vodio sam nekoliko dana grupu australijskih veterana koji su ratovali baš ovde, u ovom kraju. Konačno su imali priliku da vide tunele koji su za njih bili strah i trepet. Ništa nisu govorili, niti sam im ja previše pričao o ratu, samo onoliko koliko je potrebno. Znaju oni odlično kakav je to rat bio!

Sutradan, iz Sajgona odlazimo u deltu Mekonga. Sat i po vremena vožnje automobilom na jug.

Čamcem krstarimo glavnim tokom reke, a potom zalazimo u muljevite rukavce i sporedne kanale obrasle velikim tropskim biljem. Ovo je, kažu, carstvo džinovskih pitona i škorpija.

Stariji ljudi i žene oko nas motkama se odupiru i tako pokreću čamce koji klize mirnom i muljevitom vodom. U vazduhu se oseća miris avanture. Zastajemo da kod domaćina koji ovde imaju vikendice probamo ovdašnju rakiju, čaj i med, pa produžavamo do restorana.

Za ručak nam poslužuju „ket-fiš“, rugobu od nasuvo pripremljene i poslužene ribe iz Mekonga koja pleni ukusom. Slede vijetnamske supe, neizbežne prolećne rolnice, pa ponovo rakija od banana, kokos, marakuja, mangostin, domaće banane, durijan, zmajevo voće...

U Sajgonu sam razumeo zašto zapadnjaci o njemu govore i pišu sa nostalgijom, nakon što ga napuste. Jugoistok Azije! Vrelina, još uvek laka dostupnost svega što je lepo, dobra hrana, opušteni ljudi...

Tronedeljno putovanje od Pekinga, preko Šendžena i Hongkonga, do Hanoja, Halonga, Sajgona i Da Nanga okončali smo u Hoj Anu, starom gradiću na obali srednjeg Vijetnama koji krase drevni most i stara varoš puna hramova, zanatskih radnji i gostionica.

Truckajući se nebeskom kaldrmom iz pravca Sajgona, na istoku smo posmatrali idiličan prizor osunčanih plaža i mora. Prilikom sletanja, dostojnog osrednjeg akcionog filma, zaogretom letelice na levo za svega nekoliko sekundi uleteli smo u pravu kišnu oluju. Na pisti se od vode i mraka ispod olovnih oblaka više nipšta nije videlo. Ni danas mi nije jasno kako je moguća tako nagla promena za tako kratko vreme.

U apartmanu odmarališta u kom smo odseli u Hoj Anu, jedne noći, primetili smo guštera. Pozvali smo recepciju da pošalje nekoga da vidimo šta ćemo s njim. Poslali su električara koji ga je poplašio metlom i rekao da ne brinemo, da guštera ima koliko hoćemo i da su to potpuno bezopasni, simpatični mali vijetnamski gušteri skloni posetama.

Videli smo zemlju koja (još uvek) iznad svega ceni slobodu, koja je bila tučena ali nikada nije pobeđena. Iz voza smo gledali žetvu pirinča na malim parcelama, sa minijaturnim kombajnima – igračkama i mobama pod bambusovim kupastim šeširima. Saznali smo da se Vijetnamci sahranjuju na sred imanja, na njivi, da bi bili bliže ukućanima i da potomci ne bi prodavali zemlju. Skoro na svakoj njivi nalazi se po jedan sarkofag.

Videli smo delte Biserne, Crvene, Mekonga i reke Han kod Da Nanga. Upoznali smo neki zanimljiv svet iz Bristola, Indije i Sidneja. Pili rakiju od banana i shvatili da je tečnost iz kokosovog oraha zaista nešto posebno.

Videli smo kako je svet nekada izgledao, bez GMO hrane i opšte standardizacije hrane u ime proklamovane slobode, a za račun multinacionalnih korporacija.

Videli smo svet onakav kakav je bio. Svet u čije vrednosti treba verovati bez okova ideoloških predrasuda i neznanja.

Evo i zašto.

Nakon masakra u Mi Laju, četa „Čarli“ pohvaljena je za odlično izvršenje zadatka i likvidaciju neprijatelja. Konstatovano je da je u selu ubijeno 128 neprijateljskih vojnika i da je pritom, kao kolateralna šteta, stradalo dvadeset civila.

Tek je novinar Sajmor Herš novembra 1969. godine objavio priču vojnika Roda Rajdenouroma koji je javnosti preneo saznanja do kojih je došao razgovarajući sa saborcima iz čete „Čarli“. Pre nego što je priču objavio, Sajmor Herš je pisao predsedniku, Kongresu, Stejt departmentu i Pentagonu. Priča nikoga nije zanimala.

Nakon što je javnost za nju saznala, optuženo je 14 oficira. Većina optužbi je pala pred američkim sudom. Osuđen je komandir jednog voda čete „Čarli“, poručnik Vilijam Keli koji je bio jedan od onih koji su lično pucali u civile. Keli je osuđen na kazdu doživotnog zatvora i javnost je bila zadovoljena. Nakon toga, kazna mu je preinačena u kaznu kućnog pritvora u trajanju od tri godine. Suđenje Keliju bilo je prvo suđenje oficiru na osnovu komandne odgovornosti.

Zato volim Vijetnam, tog „Čarlija“ koji je nokautirao Ramba, zbog čega je ovaj pobegao na filmsko platno i postao Silvester Stalone.

Preko Hongkonga i Šendžena vratili smo se u Peking, sigurni da ćemo se jednog jutra vratiti u Vijetnam.

(Kraj)