Dobro jutro Vijetname (4): Tamo gde zmaj zaranja u more

U luci očekujemo skroman vijetnamski čamac i mrzovoljnog starca pod kupastim vijetnamskim šeširom za krmicom, a dočekuje nas brod veličine oveće trabakule. Dugačak je više od dvadeset metara, sa gornjom i donjom palubom, posadom, kabinama, toaletom, kuhinjom i posluženjem. U neverici stojimo i pitamo se jesmo li na pravom mestu. Jesmo.

Na auto-putu, severoistočno od Hanoja, prisustvujemo, tako, komediji na točkovima. Skoro svi vozači požurili su po običaju, uključivši prethodno sve raspoložive migavce. Kako je leva saobraćajna traka za preticanje, užurbana većina je, pretičući, za tili čas u njoj formirala trepćuću kolonu.

Situacija postaje apsurdna. Sa naše leve strane pruža se trakasto sazvežđe zbunjenih migavaca. Najnestrpljiviji među automobilskim svicima ubrzo počinju da pretiču ostale žuritelje, ali sada desnom kolovoznom trakom. Neki čak prelaze u zaustavnu traku i pretiču krajnjom desnom stranom.

Groteska! Saobraćajno ludilo, ali sa jasnom, mada po definiciji iščašenom, unutrašnjom logikom.

Ubrzo najezda migavaca jenjava. Saobraćaj se potpuno razredio. Trepćući migavci se pojavljuju tu i tamo. Posle otprilike pola sata, isključujemo se sa auto-puta prema Halongu, 160 kilometara udaljenom od Hanoja.

Halong označava mesto gde je zmaj zaronio u more. Krasi ga oko dve hiljade neobičnih kamenitih ostrva koja, poput morskih stalagmita, štrče iz vode. To je možda najveća turistička znamenitost Vijetnama. Nalazi se u velikom i istorijski značajnom zalivu Tonkin u Južnom kineskom moru koje se ovde naziva Istočno.

Legenda kaže da su zmajevi u drevna vremena spasili Vijetnam od osvajača tako što im je pomogla armija zmajeva. Zmajevi su bljuvali drago kamenje i žad ispred osvajačkih brodova. Kada bi pred neprijateljski brod pao dragulj ili komad žada, uzdiglo bi se brdo u koje bi brod zavojevača udario.

U stvarnoj istoriji, zaliv je ostao zapamćen po incidentima iz avgusta 1964. godine. Navodni napadi vijetnamskih patrolnih čamaca [sic!] na dva američka razarača, „Tarner Džoj“ i „Medoks“, isprovocirali su usvajanje Rezolucije o zalivu Tonkin u američkom Kongresu. Predsedniku su rezolucijom data ovlašćenja da „pomogne“ bilo kojoj zemlji južne Azije ako ova, tobože, bude ugrožena.

Zvuči poznato, zar ne?

U tom trenutku u Beloj kući je Teksašanin Lindon Bejnes Džonson, od ubistva Džona Ficdžeralda Kenedija prošlo je osam meseci. Kenedi je planirao povlačenje, Džonson traži povod za napad.

Epilog incidenta u zalivu Tonkin je poznat i krvav, a dokumenti Nacionalne bezbednosne agencije, famozne NSA, objavljeni 2005. godine, danas svedoče da se drugi, ključni napad čamaca na razarače, uopšte nije dogodio i da je Džonson sve vreme svesno lagao.

Posle boja istinom u ledinu!

Srećom, lepota kojoj se približavamo ostala je neoskrnavljena ratom. Putujemo do nje kroz beskrajan niz polja i dugačkih naselja duž puta. Magistrala nas neodoljivo podseća na Srbiju. Uopšte uzevši, lokalni putevi u Vijetnamu, makar ovde na severu, bojom asfalta, razbarušenim oblicima kolovoza i atmosferom podsećaju na naše. Kao da je neko sastavio stotine Meljaka i Stepojevaca sa Ibarske magistrale u jedan nepregledan niz i preneo ih ovamo. I ovde nas pretiču svici, a mi nebrojene motocikliste koji se roje na svakom koraku.

Često prolazimo pored ogromnih kamenorezačkih radnji u kojima lenjo sede džinovske figure Buda, baškare se kičaste fontane i zevaju lavovi kojih se ne bi postidela ni jedna gastarbajterska kuća u Draginju ili Kučevu. Tu su i zmajevi, razigrani u moru bezbrojnih lepih ćupova i nežnih azijskih vaza.

Smenjuju ih obrađena polja, oivičena zeljastim stablima banana po kojima klinci ne mogu da se penju i kradu plodove.

Iako je Halong jedno od najposećenijih turističkih odredišta, putevi do njega su, objektivno, nezadovoljavajući. Vijetnam koji beleži značajan privredni napredak tek će ulagati u saobraćajnu infrastrukturu. Ne treba sumnjati da će to biti uskoro i da će ovaj krajolik već za koju godinu biti značajno izmenjen.

U Halongu nas dočekuje vrlo dobar, premda bezličan hotel. Svet se prosto koprca u jednoličnom lancu kom naš hotel pripada. Unutrašnja dosada filosofije opšte poslovne istovetnosti u potpunom je nesaglasju sa okruženjem u kom ništa nije isto i sve je izuzetno. Pogled iz hotela beži na plavu pučinu koju, poput kulisa nepoznate bajke Džona Ronalda Ruela Tolkina, zauzdavaju neverovatni oblici ostrva u daljini.

Utisak unutrašnje svedenosti na sterilno i jednolično, kao da smo bilo gde na svetu, popravlja vijetnamska kafa na ovdašnji, hotelski način. Skromna konobarica iz restorana spasava čast hotela, darujući mu prstohvat izuzetnosti. Čini to sa malo klasično pripremljene vijetnamske kafe, malo kafe zamrznute u kockicama leda, kokosovim mlekom i onim što u Rusiji nazivaju zgrušonka – slatkim kondenzovanim mlekom. Novim korakom kročimo kroz novootkriveni kofeinski raj Vijetnama.

Večeramo pored bazena dok arhipelag guta noć. Na udaljenoj pučini, priljubljeni sidrima uz ostrva, svetle mali kruzeri, puni turista, očekivanja, ljubavi i luksuza.

Sutradan se vozimo do luke, gde nas čeka plovilo koje smo iznajmili dan ranije. Očekujemo skroman vijetnamski čamac i mrzovoljnog starca pod kupastim vijetnamskim šeširom za krmicom, a dočekuje nas brod veličine oveće trabakule. Dugačak je više od dvadeset metara, sa gornjom i donjom palubom, posadom, kabinama, toaletom, kuhinjom i posluženjem. U neverici stojimo i pitamo se jesmo li na pravom mestu.

Jesmo.

Isplovljavamo ka unutrašnjosti zaliva. Nedugo potom, pramcem sečemo jezerski mirnu vodu i tiho zalazimo u šumu čudesno oblikovanih kamenitih ostrva obraslih sitnom vegetacijom koja kao da zakrivljuju stvarnost. Vreme je delimično oblačno, a vidljivost odlična. Iz zelenkaste vode izbija intenzivan miris mora. Pošteđeni smo letnje jare i na miru možemo da studiramo ostrva. U daljini, desetine brodova šunjaju se oko ostrva i hridi.

– Izgleda da je ulaganje u brod ovde dobra investicija – kažem našem domaćinu na brodu.

– Ovakav, klasičan brod, napravljen od kvalitetnog drveta, košta oko sto hiljada dolara, a polovan može da se nađe upola cene. Zaista ih je sve više, ali su i turisti sve brojniji. Ulaganje se brzo isplati, jer je tražnja sve veća.

Stavljam nevidljivog papagaja na rame, žmurim na jedno oko i razmišljam o tipično turističkoj opuštenosti ovakvog, rastućeg i sve izvesnijeg posla. Bez stresa, samo sa slanim talasima pod nogama.

Upućujemo se ka pećini Dau Go. Pećina je poznata po senci dela jednog stalaktita koja na zidu projektuje obris mlade žene. Jasno može da se vidi torzo vitke dame plemenitog profila. Samo dama može da zauzme tako smiren i elegantan stav, celom pojavom zagledana u daljinu pećinske tmine. Prizor odiše elegancijom, čežnjom i pritajenom erotikom.

Levo ispod nje, u zoni stalagmita, kao njena potpuna negacija, jasno se raspoznaje figura muškarca lalinske fizionomije, seljaka sa širokim pantalonama i bećarskim šeširom, ali bez ludaje koju tražim uokolo bez uspeha.

Legenda kaže da je devojka sa neba sišla u pećinu u kojoj je bio zmaj. Neki kažu čovek – zmaj. Bili su zajedno sedam dana i sedam noći i dobili hiljadu potomaka.

Nastavljamo plovidbu ka jednom od ribarskih sela na vodi. Ribari nomadi još uvek žive u Halongu, premda su danas više turistička atrakcija. Nekada su pred tajfunima brodicama bežali u pećine i zaklonjene uvale, a danas ih vlasti tokom nevremena evakuišu na kopno. Kod njih može da se jede sveže ulovljena riba sa morskim plodovima, ali uz ukus organizovanog turističkog aranžmana, što nas primorava da plovidbu nastavimo dalje.

Na sred dela zaliva kojim krstarimo nailazimo na usidrenu brodicu – benzinsku ili bolje rečeno naftnu stanicu. Na njenoj palubi je prava pumpa, kakve viđamo na benzinskim pumpama uz puteve i mlad Vijetnamac koji ubija dosadu.

Kraća plovidba do Stena koje se ljube, jednog od simbola Halonga i pripreme za tridesetdvosatnu avanturu u vozu od Hanoja do Sajgona mogu da počnu.

(U sledećem broju: Pospani voz za Sajgon)