Dobro jutro Vijetname (2): Kako otkucava srce pokretnih stepenica?

Ko bi rekao da Šendžen leži na oko 160 rečnih tokova i kanala? Pre četrdesetak godina bila je to tek varošica na pruzi Hongkong – Guangdžou (Kanton), ne veća od Lajkovca. Danas je Šendžen megapolis sa više od deset miliona stanovnika, jedan od najmodernijih svetskih gradova.

Uokolo svetlucaju nama nepoznatom logikom rastuti oblakoderi. Grad je pun svežeg subtropskog zelenila, kranova, američkih lanaca brze hrane, glomaznih uličnih ekrana, kafeterija i reklama luksuznih brendova. Putevi su novi, automobili oko nas takođe, a lica prolaznika koso zagledana u nešto nama još uvek tajanstveno i nepoznato.

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, Šendžen je postao prva slobodna ekonomska zona u Kini. Zahvaljujući tome danas je, pored Šangaja i susednog Hongkonga, najznačajniji finansijski i jedan od najvažnijih privrednih centara uopšte, sa sopstvenom berzom.

Jutro je kišovito, a taksi u Kini tada je, praktično, nemoguće dozvati. Onima koji žure, osećaj te pokisle nemoći odlično je poznat. Nedostupan je postao i pogled na zaliv sa zgrade u kojoj smo odseli. Četrdesetak spratova niže, po posivelom Đingđi binhe tajm skveru, kao na koncertu, njišu se ruke onih koji bi da ulove prevoz.

Srećom, kiša je subtropska, lagana, čak prijatna. Na recepciji nikoga ne zanima naš problem. Nešto na lošem engleskom, malo na kantonskom, a ponajviše gestovima, kažu nam da bi rado pozvali taksi preko aplikacije „Didi“ ili telefonom, kada bi to imalo smisla, ali nema.

Silazimo dole razoružani. Ono malo mandarinskog kojim raspolažemo ovde je neupotrebljivo. Svi govore kantonski, a to nije drugi dijalekt, to je drugi svet.

Na kraju, kiša slabi i uz pomoć dobroćudnog raznosača prtljaga, skoro na silu, zaustavljamo jedno vozilo. Ali, taksista nas, umesto na Lok Ma Čao, vozi na prelaz Futjen. Okreće automobil, pa se vraća. Momak iz hotela mu je sigurno rekao da nas otpremi na prvi prelaz koji mu je pao na pamet, tek da se reši bede. Prelaz iz Šendžena u Hongkong u infrastrukturnom smislu je čudesan. Mostom – tunelom preko reke, iz podzemne železnice jednog prelazi se direktno u metro sistem drugog grada. Gornjim nivoom ulazi se u Hongkong, a donjim se iz njega izlazi. Praktično, elegantno, britanski savršeno.

Kraće stajanje u redu, provera pasoša i grimasa carinika na koju smo oguglali. Jasno sam mogao da mu pročitam misao: šta je ovo, mili brate? Treći put putujemo u Hongkong i treći put se osećamo kao egzotične zverke koje same sebe švercuju. Dozvola stalnog boravka u Kini iz pasoša službeniku vraća veru da smo sa ovog sveta.

– Seaurvia – krivim usta kako bih što vernije rekao „Srbija“ na kineskom jeziku.

– O, Serbia – smeši se carinik na savršenom engleskom, dok očigledeno Srbiju u glavi pokušava da uglavi negde između Pakistana i Amazonije.

A onda, Hongkong, grad tesnih ulica i uzavrelog srca, jedna od prestonica mog unutrašnjeg sveta. Volim starovremenski način na koji otkucava pouzdani francuski mehanizam pokretnih stepenica u ovdašnjem metrou. Volim hamburger pripremljen na Angusov način kod „Kojota“, posle kog tri nedelje uvlačim stomak. Zatim, propisno poslužen apsint u baru „Kraljica Viktorija“, gde smo jednom sedeli sa Benom, sinom jevrejskog milionera sa Menhetna. Ben je za vreme studija pohađao istu letnju školu kao moja supruga Branislava. U Hongkongu je izveštavao za „Blumberg“, a danas je dopisnik „Gardijana“ iz Pekinga gde i mi živimo, što je neoboriv dokaz da se svet zaista smanjio.

Volim da sedim u „Pacifik“ kafeu na Piku iznad grada, jednom od vrhova modernog sveta i besplatno posmatram prizor Hongkonga koji, sprat više, na prostranoj terasi, mase naivnih turista plaćaju kao da je od zlata. Ispod nogu mi, pride, s vremena na vreme promili stari tramvaj, vučen sajlom uz strminu, zaostao iz udobne viktorijanske epohe.

Volim i brodove „Feri Star“ dole u luci, takođe relikt viktorijanske ere, koji već vek i po putnike prevoze sa Ajlanda do Kouluna i nazad. Njihovi zaobljeni, u XIX veku čisto futuristički pramci, danas očaravaju klasičnim šarmom britanske pouzdanosti.

Zatim, honkonški taksi. Od stanice "Central", iz pravca Admiraliteta, do Ulice zaključanog srca vozi nas stariji Kinez britanskih manira. Usput, on sluša zaboravljenog Martija Robinsa („Don't You Think“, „I've Never Loved Anyone More“), koji je do duše bio Amerikanac, ali je atmosfera potpuno britanska: vožnja levom stranom, namenski proizvedeno široko, klasično taksi vozilo, čija se zadnja vrata automatski otvaraju i zatvaraju i vozačev "britiš ingliš" kao da ste ispred Rojal opera hausa u Londonu, a ne u jugoistočnoj Aziji.

U bedekerima industrijalizovanog turizma, poput „Lonli planeta“ ili „Tripadvajzora“, koji opšta mesta kategorišu sterilnim brojem zvezdica, nema ovih detalja. Oni naprosto ne donose direktan prihod, a meni je u njima ceo Hongkong, ta urbana simbioza britanskog duha i orijenta.Honkonška kafa, uostalom, priprema se od kafe, crnog čaja i mleka, odslikavajući kulturološku strukturu ovog grada.

Ovde je moguće kupiti kalifornijska vina „Pol Meson“, koja je voleo (da pije) Momo Kapor. Tu su i honkonške palačinke sa pravilno raspoređenim ispupčenjima, neodoljiva plaža Šek O iznad koje, zazirući jedni od drugih, lete orlovi i paraglajderi. Do nje se stiže pravim londonskim dabldekerom, uskim putem preko serpentina Ajlanda.

Volim preduzimljivost Kineza. Oni trenutno grade most preko delte Biserne reke, od Hongkonga do Makaa i Džuhaja, ukupne dužine od oko 50 kilometara. Jedna deonica mosta između dva ostrvca, duga 6,7 kilometara, biće, u stvari, podvodni tunel, kako bi se omogućila bezbedna plovidba najvećim kontejnerskim brodovima.

Sada već dobro poznatim aerodromskim ekspresnim vozom jurimo pored prilaznih saobraćajnica novog mosta. Približavamo se honkonškom aerodromu, čija je pista okružena morem.

Avionska karta do Hanoja košta svega 3.300 dinara, ako se kupi na vreme. Nema uobičajene pljačke putnika prilikom „čekiranja“ i unutar aviona. To je jugoistočna Azija danas, uzavreo kutak Sunčevog sistema neverovatnih mogućnosti.

Uz blistav osmeh zgodnih vijetnamskih stjuardesa, „Erbas 320“ kompanije „Džetstar“ na letu BL679 iz Hongkonga za Hanoj poleteo je bez objašnjenja tačno na vreme, iako je kapetan dva minuta ranije saopštio da će let kasniti zbog snažne oluje koja besni između dva grada.

(U sledećem nastavku: Hanoj pešacima ne veruje)