JAKA veza i prijateljstvo sa porodicom vojvode Petra Bojovića, počela je pre gotovo devet decenija. Veliki teret i dug prema najmlađem srpskom vojvodi skinut mi je sa duše, kada sam konačno ispunio amanet dat njihovoj porodici i predao srpskom narodu vojvodino odličje, koje sam čuvao 56 godina.

Ovako za "Novosti" počinje priču Beograđanin Kosta Rakić (94), pravnik i novinar, koji je pre nekoliko dana ordenje vojvode Bojovića predao predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću.

- Procenio sam da je sada trenutak da ispunim zavet porodice Bojović, da znamenje zaštitim pre svega od komunističke vlasti i predam ih u prave ruke - kaže Rakić. - Za sve te godine morao sam da budem nem na optužbe da sam prodavao vojvodine dragocenosti. To mi je bilo lakše da prećutim, nego da budem nem nad nepravdom da je takav junak i čovek zaboravljen.

Kosta Rakić kaže da je morao da bude strpljiv i sačeka pravo vreme da otkrije veliku porodičnu tajnu o zavetu. Vojvodu Petra Bojovića, Rakić je upoznao kao devetogodišnjak, 1932. godine.

- Bio je već uveliko u penziji. Posle šest oslobodilačkih ratova u kojima je učestvovao, potom i oslobođenju Beograda 1918. godine, živeo je tiho. U kući u Trnskoj 25 bio je sa suprugom Milevom, sinovima Božidarom i Dobrosavom i ćerkama Jelicom i Radom - priča naš sagovornik. - Moj otac Nikola Rakić, inače kasacioni sudija Vrhovnog suda i mlađi vojvodin sin Dobrosav bili su najbolji prijatelji. Čika Dobrosav mi je bio kao drugi otac.

Događaja koji pamti iz života porodice Bojović je kada je tokom nemačke okupacije, 1942. godine general Nojhauzen, zatražio od vojvode da potpiše ugovor o saradnji sa Trećim rajhom. Nemački general došao je sa očiglednim poštovanjem. Nije se iznenadio kada je odbio ponudu.

- Šta biste vi, generale, učinili da ste na mom mestu - seća se Rakić ovog susreta koji mu je vojvodin sin ispričao. - Tada su se dogovorili da nemačka noga ne kroči u njegovo dvorište, a da on zauzvrat neće zakoračiti izvan njega. I tako je bilo do 1944. kada stižu oslobodioci. Novembra te godine, sećam se, pozvao me Dobrosav i rekao da je vojvoda odveden. U to vreme bio sam mobilisan i radio sa ostalim vojnicima na izmeštanju šina na Terazijama. Nova partizanska vlast ga je saslušavala dva dana, ali koliko znam nije ga niko tukao.

KUĆA SEĆANjA POSLE bombardovanja Beograda 1941. godine, kuća vojvode Bojovića bila je oštećena. Jednom je renovirana. Prodata je devedesetih državnom preduzeću "Zdravlje Leskovac", a sada je u privatnom vlasništvu. Kako Rakić kaže, renovirana je tako da nije menjana autentičnost, čime je ispunjena još jedna želja porodice Bojović. Na kući je postavljena i tabla sa obeležjem da je to bio dom vojvode Petra Bojovića.

Još jedna scena neizbrisiva je u pamćenju našeg sagovornika. Ona, kada ga je posetio partizanski oficir ubrzo posle oslobođenja...

- Vojvoda je uvek sedeo u svojoj fotelji, a sa njegove desne strane stajala je sablja, koju je dobio kao akademac jer je bio prvi u rangu. Imala je izuzetnu važnost za njega i nosio je kroz sve ratove. Te noći, nepristojni i grubi predstavnici te nove vlasti, te nove zemlje, koju vojvoda nije mogao da shvati, oteli su mu sablju. Uveren sam da ga je to veče uništilo, jer je vrlo brzo posle toga umro, januara 1945.

Sahrani vojvode Bojovića, prisustvovala je samo najbliža porodica Bojović, kao i Kosta Rakić i njegovi roditelji.

- Godinu dana kasnije uhapšen je vojvodin sin Dobrosav. Do danas nisam uspeo da saznam zašto je robijao 10 godina u Sremskoj Mitrovici, a od toga najviše vremena proveo je u samici.

Rakić je sa svojom porodicom stanovao u stanu u Ulici Strahinjića bana, koji im je pripao kao zamena nakon nacionalizacije porodične vile njegovog tasta na Dedinju. Na molbu Dobrosava, međutim, da bi se brinuli o njemu, Kosta, njegova supruga i sin Nikola počinju da žive u Trnskoj. Nekoliko godina kasnije data mu je amanet i kutija sa vojvodinim dragocenostima da ih čuva.

- Sklopili smo i ugovor o doživotnom izdržavanju, pa se nisam bojao i znao sam da dok sam ne odlučim gde ću sa ordenjem, niko ne može da ga oduzme - kaže naš sagovornik. - Jedno vreme sam ga držao zazidano u zidu kuće, kasnije smo čak imali muzejsku postavku u jednoj sobi, da bi poslednjih 35 godina moj sin Nikola čuvao ordenje. Ni ja čak ne znam gde je bio sef, ali sada smo svi odahnuli, a veliki srpski general je konačno izašao iz zaborava.