ŽIVOT između čekića i nakovnja. Žito između dva vodenička kamena. Koje će zrno da pretekne meljavu? Ono, najžilavije! Vodeničar, kad spusti potoku zabran, pokupi ta, žilava zrna, pa ih vrati zemlji. Zemlja mu vrati višestruko.

Tako opstaju Goranci na padinama Šar-planine. Na najjužnijoj tački srpskog Kosova i Metohije gde se, na gotovo 500 kilometara od Beograda, u obruču nove kosovske države bore za sopstveni identitet.

Sa novom kosovskom državom, kažu, nemaju ništa zajedničko. Ni jezik, ni pismo, ni običaje... Ali, poštuju da svako ima pravo da se prikloni tamo gde smatra da mu je život izvesniji. Gde mu deca imaju budućnost.

Njihovi putevi vode prema Beogradu. I sad, kao nekad. Slede Goranci podno Šar-planine otačke zavete privrženosti Srbiji, uprkos strašnoj ceni koju su plaćali i koju plaćaju.

- Izdržaćemo, prebolećemo, otići nećemo - kažu nam u Gori. - Možda to neko ne razume... Nama je važno da naša deca razumeju da nikada nisu bili Albanci, niti će to ikada biti. Ko ima pravo da ih otrgne od njihovih slovenskih korena. Da im kaže: srpski jezik nije vaš jezik. Ćirilica nije vaše pismo. Mnoga ste vremena propustili, sad je vreme da se prebacite na novi albanski kolosek... Kuda bi nas taj kolosek odveo? U bespuće, u izdaju, u prokletstvo.

Udžbenici - I fotokopije mogu da posluže

Vranište, goranska opština... ili, kako to birokrate kažu: administrativni centar Goranaca okrenutih Srbiji na koji se naslanja devetnaest goranskih sela, ili - osam hiljada duša.

U Osnovnoj školi "25. maj", najstarijoj u Gori, završava se prvi čas prepodnevne nastave. Zvoni staro bronzano zvono. Ko zna kada je i čijim rukama iskovano... U učionicama više od četrdeset đaka. Karaule srpskog jezika i pisma. Na tabli, srednji vek, ispisuju deca lekciju kredom. Pišu godine i događaje - ćirilicom.

Ponovo zvono, staro, vekovno. Đački odmor ovde kratko traje, deca se spremaju za naredni čas geografije. Nema zidne karte. Ali, deca na kolenima imaju one istrgnute iz atlasa. Mogu li na ovim, malenim kartama, ova malena goranska deca da nađu svoje Vranište? Ne mogu!

Čas biologije. Deca uče iz fotokopiranih udžbenika. Ne raspoznaju se boje. Mutne su lekcije, ali bistra, divna deca goranska - uče. Danonoćno uče po srpskom nastavnom planu i programu.

Nastavak ove priče je u pesmi između dva časa.

Profesor je samo podigao ruku i Gora je zaječala: "Povela je Jela dva konja zelena... Jednog bratovoga, drugog svatovoga".

- Ali mi znamo i druge srpske pesme - sastavio je hor osnovaca. I, potekla je još jedna pesma koja spaja Goru sa centralnom Srbijom: "Lepe li su, nano, Gružanke devojke".

Poruka. Simbol. Vapaj da se veza ne prekine.

Za kraj - lični utisak reportera.

Došli smo na jedan dan, a poželeli da ostanemo među ovom goranskom decom koja možda i nisu svesna žrtve otačke privrženosti Srbiji, dok na tabli ispisuju ćirilicu, u potpuno albanskom okruženju. U ime ove dece pozivamo na nezaborav, koliko god to koštalo državu u koju, ovi maleni, polažu sve svoje nade.

UKROTILI REKU

- Kako da prihvatimo vlast koja nam je i reku ukrotila, ovu našu Restelničku - kažu naši sagovornici iz Gore. - Reku uveli u cevi, za nekakav hidrosistem. Kome će taj sistem da služi? Znamo da nama Gorancima neće biti od koristi. Samo su došli iz Prištine i rekli: dva evra imate po aru zemlje koja ide uz reku. Toliko o brizi za goranske domaćine. Lako su ukrotili reku, a nas će malo teže.

SIROTINjA SVAKOM BOGU TEŠKA

U Gori umiru stada. Stočari smanjuju svoje "belo blago". Pomoć slabo stiže do katuna. Sve su siromašniji domaćini koji su nekad u stadima gajili i po hiljadu ovaca. Sirotinja je, kažu u Gori, svakom bogu teška.