Romeo i Julija iz Đurinih ćelija

LEGENDE o tajanstvenoj zvonjavi nevidljivog manastira koju su ponekad čuli putnici u klisurici skrivenoj u gustoj šumi na Rudniku iznedrile su veliko arheološko otkriće na lokalitetu Đurine ćelije. Posle tri godine iskopavanja potvrdilo se da je minijaturna crkva iz 15. veka imala status izuzetne svetinje, zbog koje su u planinsku zabit dolazili živi, ali i mrtvi.

- Ovogodišnja iskopavanja su otkrila manastirski konak tri puta veći od crkve, a potpuno iznenađenje je bila velika nekropola pod njegovim temeljima u kojoj su na ovom usamljenom mestu sahranjivani pokojnici koji nisu bili kaluđeri - kaže arheolog docent dr Dejan Radičević sa Filozofskog fakulteta, rukovodilac istraživanja koja izvodi Narodni muzej u Aranđelovcu.

Zbog velikog značaja, projekat su podržali i Ministartvo kulture i opštine Aranđelovac i Topola.

- Pokojnici su donošeni izdaleka, jer ovde nije bilo naselja, samo da bi bili sahranjeni na mestu koje je nesumnjivo imalo oreol izuzetne svetosti - kaže dr Radičević. - O značaju Đurinih ćelija svedoče ostaci izuzetnog živopisa. On ukazuje na moćnog ktitora, plemića koji je imao novca da plati najbolje majstore.

U tajanstvenoj novootkrivenoj nekropoli koja je nikla oko hrama čim je izgrađen nalazi se zajednički grob sa parom skeleta koji se drže za ruke. Dvojni grobovi nisu neuobičajeni, kažu arheolozi, ali i u njima pokojnici imaju skrštene ruke na grudima. Romeo i Julija s Đurinih ćelija koji se i u večnoj kući drže za ruke ukazuju na izuzetnu ljubav, koja je zasluživala i izuzetno mesto sahrane.

- Najverovatnije se na mestu crkve ranije nalazila isposnica nekog pustinjaka, isihaste s Atosa ili Sinaja, koji su utočište od Osmanlija često nalazili u Srbiji i uživali ogroman ugled zbog svoje skromnosti i podvižništva - kaže dr Dejan Radičević. - Verovatno je taj pustinjak još za života bio centar kulta. Docnije dograđena priprata na hramu i konak veći od crkve ukazuju da je vremenom ovo postao manastirski centar s mnogobrojnim bratstvom.

Da je manastir u Đurinim ćelijama imao izuzetan kult potvrđuje činjenica da su predanja o njemu očuvana i u vreme višedecenijske i viševekovne zapustelosti zbog turskih progona i seoba. Veliki konak je izgrađen na starom groblju koje je zatrpala erozija u dugom periodu od pada srpske despotovine do obnove Pećke patrijaršije i vraćanja monaštva.

- Novi kaluđeri grade konak na groblju za koje i ne znaju da postoji, ali nesumnjivo znaju za veliku važnost Đurinih ćelija - kaže dr Radičević. - Manastir je ponovo zapusteo posle Velike seobe, ali je ostao živ u predanju. Prateći tu legendu stigli smo do velikog otkrića.

dr Dejan Radičević

JASEN SAČUVAO HRAM

Prvi je u 19. veku priču o Đurinim ćelijama zabeležio srpski general Jovan Mišković, veliki naučnik i putopisac, ali su na nju vremenom zaboravili i stručnjaci. Seljani Manojlovaca su poštujući predanje 1997. odlučili da dođu u Đurine ćelije s litijom na dan seoske slave. Pošto nije bilo nikakvog vidljivog traga manastira sveštenik je odlučio da kao zapis osvešta stari jasen, usamljen među vitkim bukvama. Kad su arheolozi krenuli u potragu za manastirom, iskopavanja su pokazala da je korenje obuhvatilo kao mreža zidove crkve i sačuvalo ih od uništenja od vekovnog zasipanja erozijom.