SRBI SA KOSMETA PORUČILI: Samo da nas Srbija vrati na spisak živih

ZAUSTAVILI smo se na šesnaestom kilometru od Prizrena. S putokaza za Novake, neko je skinuo poslednje slovo... I to novo ime srpskog povratničkog sela niko nije dirao.

Skrećemo levo. Na ulazu je živi izvor pod vrbom. Sto i tri klupe. Nedaleko, stari orah i mladi šljivik, novi bagremar. Dva vremena ovdašnjih Srba. Jedno u kome je njihov bivši život. Onaj, pre leta 1999. Drugo u kome su usadili nadu da svakom zlu kad-tad dođe kraj. Sa tom nadom su se vratili na svoju metohijsku zemlju, odakle su silom proterani.

Dva pogroma su preživeli. U prvom, pre sedamnaest godina, čitavo selo im je spaljeno, groblje porušeno. Oni nisu imali dilemu: između imovine i života, odlučili su se da sačuvaju glave. Ni fotografije bivšeg života nisu uspeli da ponesu. Ali jesu sećanja, od kojih ih samo smrt može da odvoji.

U drugom, proleća 2004, u godini posle masovnog povratka i tek ubokorenog života pod novim krovovima starog zavičajnog praga, ugasili su im nadu. Sačekali su da se vatre martovske nesreće stišaju i, u tišini, poveli su svoju decu na sigurnije. A oni se vratili. Danas su se okupili oko stola između tri klupe kraj živonosnog izvora. Kažu da im je njihova zemlja metohijska danas preča od života. Zakleli su se da se ona nikada unovčiti niti pokloniti ne sme.

Miriše zemlja u sumrak, ovih septembarskih dana. Rodile jabuke, rumene kolačare. One, koje poput majskih metohijskih trešanja, nigde na svetu nemaju takav ukus kao ovde, u Novakama. Vinogradi su, doduše, izdali. Malo je ruku koje ih neguju. I malo snage. Opet, svaka kuća, makar je u njoj i jedan domaćin na straži, ima čašicu za zdravicu. Ovde se poslednji zalogaj čuva za - obraza. Za goste, slučajno ili namerno zaustavljene.

Metohijska jabuka za novi susret

- Tako je bilo, tako će biti - kažu nam. - Nama nisu potrebni Crveni krst, paketi pomoći. Mi imamo sve: vodu, hleb, vazduh... I, ljubav za svakoga. Nama je potrebna sigurna ruka. Odakle? Zagledani smo u Beograd, da nas, barem, vrati na spisak živih. Dobro... Razumemo mi, ima Beograd prečih poslova, pritisnut je odasvud. Ali da se zna: kada bismo ovde imali vrtić, vratile bi se porodice sa decom. Školu imamo, dece nema. A nekada je bilo 120 đaka. Plašimo se da selo sasvim ne odumre.

Puca srpska metohijska ravnica u Novakama. Pogledom ne možeš da je obuhvatiš. Lepo je ovde. Božanstveno, ali nema ljudi. Ili ih ima malo. U Novakama neće da kažu koliko ih je. Koliko god da ih je - uvek je neko budan kraj onog živonosnog izvora pod vrbom, nadomak starog oraha i novog šljivika.

- Ja odavde ne mogu da odem - govori nam Stajko Pavlović. - Neće noge, neće srce, neće duša. I otac me, Anđelko, zavetovao da mu grob ovde bude. Brinem o njemu, nepokretnom, šest godina. Neko bi rekao: idem i gotovo. Ja ne mogu. Desi se noć, oka ne mogu da sklopim od nekog osećanja koje svaki put nosi novo ime i ima novi povod, ali koje je, u stvari, uvek jedno isto. Kud da idem? Pred zoru sanjam da se ljudi vraćaju. Mladi ljudi.

Naš reporter u zagrljaju bake Momirke Spasić

Puca metohijska ravnica, osećaj je kao da se u sumrak gubi i nestaje u tišini koja sa mrakom sipi, koju mrak zavejava. Srbi u Novakama proteklog leta žnjeli su svoju pšenicu i noću. Ne daju korovu da obuzme njive. Ovde je četiri stotine hektara srpske zemlje. Više od pedeset tona izmerili su samo ovogodišnjeg roda žita. Ko da im ga otkupi? Niko, dok ne spuste cenu, najnižu od svih.

Sa Albancima, kažu, žive jedni pored drugih, ali dodaju da im često neko opljačka imovinu, odveze traktore, provali u ambulantu i odnese sve. To se ponavlja, pa je mladi medicinski tehničar Branimir Gligorijević, otac dvoje mališana, ambulantu preselio u - svoju torbu.

- Nisu svi Albanci zločinci, kao što ni mi svi nismo sami anđeli - kažu nam u Novakama. Žale što još nijedna pljačka njihove imovine nije odgonetnuta. I to je odgovor kako se živi s komšijama. Srbima je, ipak, važnije kako žive oni, međusobno. I šta ih je do sada sačuvalo da odolevaju i da se ne predaju.

Nekadašnje i sadašnje srpsko ognjište

- Oslanjamo se jedni na druge - kažu nam. - Delimo sve. Komad hleba, paklu cigareta. I srećni smo kada nam dođete. Da ste i pre dolazili, možda bi nas bilo i više.

Dugo, dugo... trajao je razgovor za stolom pod vrbom kraj živonosnog izvora koji priziva. A kad je došlo vreme rastanka... Kad je došlo... Činilo se da se nigde na svetu ne rastaju sa toliko bola.

NADA NIJE UGAŠENA

U Novakama je pre devedeset devete živelo više od 500 Srba. U okolnim selima Smać i Srbica još oko pedeset srpskih domaćinstava. Posle prvog progona vratilo se stotinak ljudi. Sa neverovatnom voljom, za tri meseca obnovili su više od 60 domova. Onda je udarila 2004. Tada je ugašena nada, ali ne sasvim.

Kuda da ide Stajko Pavlović sa bolesnim ocem