Srbi, špijuni bečkog dvora

STVARNI život velikih špijuna zapravo je mnogo zanimljiviji od onih opisanih u romanima, filmovima ili televizijskim serijama. Njihove operacije zadivljuju više od legendi koje su o njima nastale, zapisao je jednom prilikom Robert Dž. Lampir, specijalni agent FBI. Živeći u dubokoj senci, vodeći dvostruke ili trostruke živote, oni su vrlo često, hladnokrvno i nepokolebljivo, poverljivim informacijama do kojih su dolazili, menjali postojeći balans vojne, političke ili ekonomske moći, u vremenima u kojima su živeli. Lavirinti, mračni hodnici, tajne sobe, tuneli i opsena ljudi od kojih su dobijali ili dobijaju poverljive informacije sastavni su deo špijunskog posla. Motivi za ovu vrstu životne klackalice su mnogostruki. Od dubokih patriotskih osećaja, komplikovanih porodičnih i životnih okolnosti i ucena, pa do pohlepnosti i privlačnosti zveketa novca.

Naravno da ni Srbi nikada nisu bili ravnodušni prema takvim izazovima. Listajući požutele stranice arhiva ili mnogobrojnih knjiga objavljenih na ovu temu, otkrićemo "tuce" naših ljudi koji su život stavljali na kocku ne bi li došli do neke informacije koja bi mogla da pomogne njihovoj zemlji. Ti poduhvati se često ubrajaju u najveće svetske špijunske operacije. Međutim, bilo je i onih koji su zbog pregršt para izdavali svoju domovinu i nudili i najtajnije podatke službama drugih država, a najčešće onim koje su bile otvoreno neprijateljski raspoložene prema Srbiji.

OD IZBIJANjA Prvog ustanka i početka formiranja moderne države, Srbija je bila na udaru pojedinih evropskih zemalja. U tome je, naravno, prednjačio sveznajući policijski i obaveštajni aparat Austrije, koji je još od 1805. godine bio upućen u gotovo sve značajnije tajne u Srbiji. U bečkim arhivima sačuvana su dokumenta koja kazuju da je jedan od prvih "informatora" Beča bio Jovan Savić, u našoj istoriji poznatiji kao Ivan Jugović, koji je kao sekretar Karađorđevog Sovjeta, svake večeri, preko jednog alasa, dostavljao svoje izveštaje u Zemun, tamošnjem austrijskom komandantu, a ovaj ih je prosleđivao generalu Simbšenu u Petrovaradin.

Austrijski špijun Jovan Savić ili Ivan Jugović zauzimao je važne položaje u ustaničko

Aleksa Ivić, profesor istorije prava, 1929. godine, u bečkom državnom arhivu pronašao je dokaze da je Ivan Jugović bio zavrbovan od Austrijanaca i da je osposobljen za korišćenje šifrarnika. Među dokumentima, bile su i priznanice na pristojne sume koje su isplaćivane Subotiću, odnosno Jugoviću.

U maju 1813, kada je osetio da će biti otkriven, beži u Zemun. Iste godine umire u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Neki istoričari su dovodili u sumnju njegov špijunski rad. Vladimir Ćorović u "Istoriji srpskog naroda" piše da je Jugović bio "darovit i učen", ali da nije bio "moralno čist čovek". Povodom dvestogodišnjice Velike škole objavljena je monografija "Jovan Savić - Ivan Jugović", u kojoj je predstavljen kao ličnost bez mrlje.

UKAZOM kneza Mihaila 1861. godine, osnovan je Pres-Biro Ministarstva spoljnih poslova. Prvih godina zvao se "preski biro". Prvi šef ovog biroa bio je Matija Ban - do 1880. godine. I po svemu sudeći jedini čelnik ove službe koji nije bio istovremeno i austrijski agent. Jedan od čelnika biroa bio je i Todor Stefanović Vilovski, rođen 1854, a umro 1920. godine. Pre dolaska u Srbiju 1881. uređivao je "Srbadiju" i "Srpsku zoru". Bio je poslanik i sekretar Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Po dolasku u Beograd, postao je najpre sekretar Ministarstva spoljnih poslova, a zatim šef Pres-biroa. Za vreme Srpsko-bugarskog rata 1885. bio je i sekretar kralja Milana. Vilovski je Beču dojavljivao sve što je uspevao da sazna. Istoričar Vasa Kazamirović je u austrijskim arhivima pronašao podatak da je Vilovski bio taj koji je Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske 1883. godine dostavio i prepis "Načertanija" Ilije Garašanina, koje bečke službe do tada nekim čudom nisu registrovale. Špijunska aktivnost Vilovskog je vrlo intenzivna u vreme aneksione krize 1908, a zatim tokom Prvog svetskog rata. Septembra 1912, ponovo dolazi u Srbiju i po drugi put postaje šef Pres-biroa, ali ga ovog puta Pašić koristi i "namešta" mu informacije onako koje je on hteo da stignu u Beč. I poslednji šef Biroa iz vremena Obrenovića, Branko Petrović Šandor, takođe je radio za Ministarstvo spoljnih poslova u Beču. Njegovo šifrovano ime bilo je "Mali Branko". Posle prevrata 1903, iz straha beži u Austrougarsku.

Balugdžić,Dumba,Pašić

Dolaskom Karađorđevića na presto, nažalost, u Srbiji se ništa ne menja. Dostavljača, informatora, uhoda, doušnika,potkazivača i špijuna uvek je bilo. Moćni sveznajući bečki obaveštajni aparat pronalazi pravog čoveka na pravom mestu. Ovoga puta to je bio Živojin Balugdžić, lični sekretar kralja Petra I Karđorđevića i, gle čuda, prvi čovek Pres-biroa. Kralj Petar imao je u Balugdžića neograničeno poverenje, i pre i po dolasku na presto Srbije. On je po nalogu kralja obavljao najpoverljivije misije. Sve najznačajnije tajne informacije sa Dvora i iz srpske vlade stizale su direktno na sto ministra spoljnih poslova Austrougarske. Koliko su ta obaveštenja za vladu u Beču bila značajna, svedoči izveštaj otpravnika poslova Leventala, od 13. juna 1906. godine, ministru spoljnih poslova u Beč.

- Kako bi Vašoj blagorodkosti smelo da bude poznato gospodin Pašić je naimenovao g. Balugdžića za prvog sekretara poslanstva u Carigradu i on bi trebalo da tamo otputuje tokom sledećih mesec dana... Ja sam usled toga prinuđen da se postaram za druge izvore informacija, pri čemu od g. Dumbe (poslanik u Beogradu) svojevremeno predloženi Nikola Petrović, koji je sasvim ispao iz političkog života, ne bi za to uopšte došao u obzir. Momentalno mi se čini da bi jedan od sledećih časnih ljudi koji su se nedavno vratili u Beograd mogao doći u obzir: bivši dvorski novinar kralja Aleksandra Obrenovića, Pera Todorović, koji je sada primljen u staroradikalsku partiju i priključen njenom organu "Samoupravi" - ili raniji šef srpskog Pres-Biroa Šandor (Branko) Petrović, koji navodno sada ponovo treba da tu dužnost preuzme. Da li bi se cela stvar uopšte mogla realizovati, i u okviru momentalno odobrenih troškova za obezbeđenje informacija, ili će možda biti nužna dodatna sredstva, tek će se videti. Za ovaj čas slobodan sam da zamolim da mi se javi da li je neka od pomenutih ličnosti možda već stajala u vezi sa Informacionim biroom - zapisao je Balugdžić.

ODLAZAK Balugdžića za Carigrad bio je posledica njegovog podužeg sukoba s Nikolom Pašićem. Lukavi Baja će iskoristiti jednu njegovu nesmotrenost kada je obelodanio tajni razgovor između kralja Petra i bugarskog kneza Ferdinanda na železničkoj stanici u Beogradu. Pašić ga je primorao da podnese ostavku na položaj šefa Pres-biroa i poslao u diplomatiju.

Živojin Balugdžić prvi levo,profesor Mileta Pavlović Krpa i novinar Svetolik Jakšić

Godinama se posle ovog nije mnogo čulo o Balugdžiću. Ali 8. maja 1913, srpsko poslanstvo u Londonu šalje Pašiću poverljivo obaveštenje da je Balugdžić o planovima i namerama albanskog prvaka Biba Dode, a koji su se ticali saradnje sa Srbijom, koje je saznao od Berović-paše, prvo obavestio Beč, a potom Beograd. Kako bi naš narod rekao, vuk dlaku menja, a ćud nikako.

OD OCA OSTANULO SINU

Živojin Balugdžić je rođen 1868. u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije prava otpočeo je u Beogradu a završio u Ženevi. Izvesno vreme je bio aktivista socijalističkog pokreta u Srbiji i njihov delegat 1893. na međunarodnom kongresu u Cirihu. Iz Srbije je emigrirao 1894. Vraća se posle Majskog prevrata 1903.

Od 1906. bio je sekretar srpskog Poslanstva u Carigradu, a zatim konzul u Bitolju, Skoplju i Solunu. Bio je čovek velikog poverenja kralja Aleksandra (od oca ostanulo sinu), koji ga šalje za poslanika u Atinu, Rim i Berlin. Penzionisan je 1935, a umro 1941. godine. Pred smrt postaje član tajne organizacije Srpskog kulturnog kluba "Konspiracija" sa Slobodanom Jovanovićem, Dragišom Vasićem i Dragoslavom Stranjakovićem.