Vukov sabor spaja gradove

Ovogodišnji 83. Vukov sabor, najveća i najznačajnija kulturna manifestacija kod Srba, počinje 12. septembra i traje do 18. septembra kada je završna svečanost u Tršiću, rodnom selu oca naše pismenosti i kulture Vuka Stefanovića Karadžića - izjavila je za naš list mr Dajana Đedović, urednica saborskih programa.

Vizija ovog modela Vukovog sabora, kaže naša sagovornica, "najjasnije se može izraziti simbolom mosta koji bi spajao gradove u Srbiji, i njihove umetnike, institucije koje se bave očuvanjem baštine, a ujedno Vukov sabor bi bio mesto susretanja kultura regiona i Evrope".

- Taj most bi, između ostalog, podrazumevao u svom umetničkom domenu spoj prošlosti i sadašnjosti na način koji je primeren potrebama publike u 21. veku - ističe mr Đedović. - Misija ovog modela je izmena celokupne predstave o tradiciji i kulturi našeg naroda kao nečeg anahronog, ruralnog, dosadnog, samog sebi dovoljnog i rezervisanog samo za uzak krug "posvećenih". Vukov sabor bi trebao da bude duboko uključen u život Loznice i Tršića čime bi pomogao razvoju publike i kulturnih potreba. Ujedno ovaj model podrazumeva da se ozbiljno radi na strateški izuzetno važnom cilju naše kulturne politike decentralizaciji pri čemu se podrazumeva da i druge kulturne sredine mogu postati stecište okupljanja vrhunskih umetnika, naučnika i kulturnih stvaralaca.

Ove godine sa posebnim razlogom na Vukovom saboru predstaviće se grad Šabac. Ti posebni razlozi sadržani su u činjenici da su u prvom Odboru za podizanje spomen-obeležja Vuku Karadžiću, koji je postojao od 1930. do 1937, aktivno radili mnogi istaknuti Šapčani i doprineli da se u tom periodu obnovi Vukova spomen-kuća u Tršiću, organizuje prvi Vukov sabor, podigne spomenik Vuku u Beogradu i podigne Vukov dom u Loznici. Predstavljanjem Šapca počinje u ponedeljak saborovanje u čast slavnom Vuku, gde će, pored ostalog, biti otvorena izložba Narodnog muzeja iz tog grada "Mali veliki Pariz", čiji je autor Branislav Stanković, kustos istoričar. Šabačko pozorište će izvesti scensko delo "Kaionov ožiljak" Vladimira Kecmanovića u režiji Juga Radivojevića, a dramaturgija je poverena Spasoju Ž. Milovanoviću.