Imaju evropsku kartu a asfalt još nemaju

ZAHVALNI smo i srećni što nas je projekat zaštite sela niškog Zavoda za zaštitu materijalnog i duhovnog nasleđa, vinuo u Evropu, što će za nas čuti i van Srbije pa će ovde, na opustelu očevinu možda poneko i da se vrati. Da potegne i pritegne oronulu kuću. Ali za sve je potrebno vreme, a nama je odvajkada najpotrebniji put do tridesetak kilometara udaljenog Pirota. Tačnije, potrebno je asfaltirati još samo 2,5 kilometara od belskog mosta do belskog krsta, pa tek onda pričati o obnovi kamenih kuća i drugih zgrada.

Ovo je gotovo jednodušna ocena preostalih osamdesetak mahom ostarelih gorštaka u pirotskom selu Gostuša koji su ostali da žive u kućama od ljutog kamena, blata i gornunovine. Opstanak ove celine omogućio je projekat kojim rukovodi Elena Vasić Petrović iz Niša. Nekadašnji vrhunski majstori za sir i kačkavalj sa Vrtiboga, dobili su priznanje "Evropa nostra" za očuvanje autentičnosti izgleda kuća i postali deo spiska na kome dominiraju Dubrovnik ili recimo Amsterdam. Obavezujući deo priznanja podrazumeva i brigu o objektima i njihovo održavanje, ali kako turiste iz svetskih prestonica dovesti u selo koje nema puta.

- U selu imam ogromnu kuću od prirodnih materijala - priča Božidar Panić iz Pirota. - Preko 150 kvadrata je, pokriveno pločama. Odavno sam otišao, tako da mi je u međuvremenu isečena struja, vodovod takođe ne radi, počele su da se povlače ploče sa krova, da curi kišnica. Počela je da propada iako ima samo oko 60 godina. Kad dođu rođaci iz Srema krenemo ka Gostuši, ali samo do belksog mosta, jer dalje se dobrim kolima ne može. Ko se odluči da ode do sela po pravilu slomi nešto i ne može da se vrati bez šlep službe. Ono malo staraca što je gore ostalo čeka sudnji dan, a jedina veza sa svetom im je poštar koji nosi penzije.

Ovaj penzioner dodaje da bi se selo moglo zaštititi, ali su za to potrebne ogromne pare, pre svega za adaptaciju čatmara, kako kuće od zemlje i kamena nazivaju ovdašnji stanovnici.

U selu nema fiksnih telefona, niti signala za mobilne mreže. Nema prodavnice, ni lekara, a ni autobusi ovde ne svraćaju. Kao da su još u srednjem veku.

- Da bi kuća izgledala kao pre šezdesetak godina kada je napravljena potrebno je bar desetak hiljada evra. Evo, ja nudim državi da je sredi spolja, a ja ću unutra, pa da je zajedno koristimo i dovodimo turiste. Naravno, prethodno je potrebno napraviti put - zaključuje Panić.

Njegovo mišljanje dele i drugi Gostušani, pa i predsednik MZ Dragan Vidanović, koji je već renovirao svoju kuću.

- Da je bilo puta, struje i lekara niko se iz Gostuše pre četrdesetak godina ne bi ni iselio - kaže Vidanović. - Na našim pašnjacima je bilo blizu dvadesetak hiljada ovaca, a uz njih par hiljada grla krupne stoke. Bogatstvo jedno. Selo deli sudbinu svih ostalih i potrebno je mnogo novca i vremena da se oživi, jer je najveći broj kuća propao i u njih se ulazi nekoliko puta godišnje. Naravno, zahvalni smo direktorki Petrović, što će se za nas čuti i širom Evrope. Sami meštani nemaju novca da sve to obnove.

PIROT I SREM

Najveći broj Gostušana se pre nekoliko decenija nastanio u Pirotu, zaposlio u ondašnjoj moćnoj industriji, a svoja imanja i kuće obilazili su retko, upravo zbog lošeg puta. Veliki broj familija podno Vrtiboga se posle Drugog svetskog rata u kolonizaciji nastanio i u Sremu, tačnije u okolini Inđije i obe Pazove, gde su postali uzorni domaćini jer su vredni i radni.