Šljiva nam je sveto voće

ŠLjIVA je za nas, na Vlašiću, vazda, kao i za naše pretke neka vrsta svetog voća. Odgajali smo se sa njom i uz nju, stasavali u ljudi i dobre domaćine. Ali, kao što nema hleba bez motike, tako nema ni berićeta od šljiva, dok se ne zapne baš dobro.

Ovako za “Novosti” zbori Goran Simić(46), dvostruki šampion prestižnog Sajma šljive u Osečini, prestonici tog voća u Srbiji.

U ovoj kući, pored Gorana i Darka, od 7 ujutru do 19 uveče, ne staju da rade i Goranova majka, Mladenka, supruga Valentina i kćerka Danijela. I sve, kako smo se uverili, u slozi, ljubavi, vredno, odgovorno i savesno. Skoro svaki plod kroz njihove vredne ruke i to ne jedno, dodaje Goran, “nekad i po šest puta dok se upakuje za kupce”.

- Imamo pet hektara pod šljivom, oko 2.200 sadnica, a ove godine smo, recimo, imali sa 170 stabala zasađenih “čačanskom lepoticom” 20 tona roda - pričaju Simići, pokazujući da je na grani dugoj svega 20 centimetara bilo preko 60 krupnih plodova, veličine sitnijeg jajeta. - Obrali smo, ukupno, 120 tona šljive. Od toga smo 20 tona tog voća pretvorili u rakiju, pa nam rade neumorno kazani, a ostalo smo osušili i dobili oko 25 tona suve šljive. Sami prodajemo svojih ruku dela, bez posrednika, što važi i šljivu bez košpe, suvu šljivu i rakiju. Imamo rakiju i od suve šljive što je, kako se to danas popularno kaže, brend nad brendovima, ne samo za područje Srbije i regiona. A, receptura je od naših predaka.

Kod Simića sve miriše na šljivu, koja je za njih i “predmet rada” i osnov za bolji život, i izvesna budućnost, ali uz dosta, dosta rada. Uz ukućane, svaki dan, u njihovom gazdinstvu radi još desetak ljudi. Dok rakija curi na nekoliko lula, suše se i pakuju šljive, u dvorištu se čuje muzika na sve strane.

- Nije ovako veselo samo što smo dobili nagradu kao najuspešnije domaćinstvo na sajmu i srebrnu nagradu za rakiju bez košpe od presne šljive, već što je šljiva zaista rod rodila - kaže Milan Simić. - Ovakav berićet ne pamtimo, a imamo najviše “stenleja”, “čačanske lepotice” i “čačanske rodne”. Ali, da bi sve bilo kako valja, potrebno je da se radi baš od jutra do sutra. Okopavanje, prskanje, rezidba, samo je deo od poslova koje traže šljivici, kako bi mogao da se očekuje berićet. Nije nam teško, jer i nismo navikli da nam nešto “padne s neba”.

Simići kažu da solidno žive od svog rada. Posao je kod kuće i uz kuću gde se nalaze plantaže šljive. Ovo voće, čak i u ovom kraju, nije dobro ponelo, gde su domaćini bili lenji ili nespremni da ulažu. Simići su samo za rezidbu dali, ne računajući svoj rad, više od 1.000 evra.

Šljivik Simićevih

- Period sušnje je trajao nikad kraće, jer se dogodilo nešto ravno čudu da se na sve četiri strane zemlje, u isto vreme, počela i završila se berba šljive - kažu Simići. - Skoro mesec i po dana traje sušenje šljive. Cena sirove šljive bila je od 12 do 15 dinara, a na kraju je povećana na 17 kad je reč o "stenleju", dok je “požegača” išla do 22 dinara.

- Lepo je što imamo priliku, sa Turističkom organizacijom Osečine, da predstavljamo šljivu, blagodet našeg kraja - na kraju će ponosno Milan Simić.

ULOŽILI 100.000 EVRA

Ovi domaćini su, kažu, u poslednjih nekoliko godina, u šljivu uložili više od 100.000 evra, od potrebe zasada, do mehanizacije i sušara. Imaju, hvale se, dve sušare, koje rade od jutra do mraka i do sada nisu imali slučaj da kupci vrate neku “turu”.

Porodica Simić sa svojim radnicima

SAJAMSKE TITULE

Simićima je pošlo za rukom ono što nikom dosad nije da osvoje dve sajamske najviše titule.

- Ne radimo za sajamska priznanja, ali smo uvek tu da predstavimo ono što je kod nas najbolje, kako bismo imali dobru prođu i na domaćem i na inostranom tržištu - priča nam jedan od najuglednijih srpskih domaćina, danas, dok sa sinom Darkom pokazuje plantažu šljiva koje su obrane i već je najveća količina osušena i isporučena kupcima. - Ostaće suve šljive za prodaju kasnije, jer se za nju, ove godine, baš otimaju i kupci iz inostranstva.