Muško-ženska kovačnica

KOVAČKI zanat jeste težak i prljav, ali ne radi se sve na snagu. S druge strane, za svaki posao postoji način da se olakša. Šteta je što mladi ne žele da budu kovači, jer od gvožđa svašta može da se napravi. Pošto imamo dve ćerke, teško da će one nastaviti tradiciju. Možda dođe neki zet, kao što je Ivica došao kod nas, pa nauči kovački zanat - priča Milica Ivanović, glavni pomoćnik u kovačkoj radionici svog supruga Ivice.

On je štiti od teških poslova, pa Milica uglavnom kleštima pridržava gvožđe da bi on mogao da ga otkiva. Zna i da vari, a nije joj teško ni da potpali vatrište, koje je srce kovačkog zanata.

- Tako je i moja majka Vidosava pomagala ocu Stamenu. Nije mogla da gleda kako se muči, pa je mehovima održavala vatrište i pridržavala ocu da otkiva ili vari. Onda smo se priključili braća Saša, Mita i ja, ali sam samo ja ostao veran kovačkom zanatu, koji je u našoj porodici prvi započeo deda Arsa još dok su živeli u Kumanovu - kaže Ivica.

Dok je njegov otac pravio zaprežna kola, čeze i fijakere i klepao raonike, Ivica za sezonu napravi i do 800 novih raonika i oklepa do 500 komada. Za 18 godina, koliko se bavi ovim zanatom, uradio je i najmanje 6 kilometara ograde od kovanog gvožđa.

- Dok je njiva, biće i posla za kovače. Neko će morati da popravlja poljoprivredne mašine. Nažalost, mi smo jedini u svilajnačkoj opštini. Imamo i radnike, ali oni rade zbog plate i samo gledaju da im prođe dan - setno će Ivica.

PNEUMATSKI ČEKIĆ

ZBOG manjka radne snage i velike količine posla, Ivica je osmislio i ručno napravio pneumatski čekić, koji radi pomoću elektromotora, gume od automobila i gibnja od kamiona. Kad nema ko da mu pomogne, Ivica drži deo koji treba da se otkuje, a čekić udara.